IZVEŠTAVANJE O RELIGIJI

Da li je moguće biti bolje obavešten o verskim temama
Mediji
u Srbiji bave se verskim područjem sporadično i bez odgovarajuće
dubine. Medijski dogaðaj vezan za religiju je verski praznik, incident
ili skandal, što svakako prodaje “novine” ali je u raskoraku sa sve
većim obimom i značajem koji verske teme imaju u današnjem svetu.
 

Teško
da može iznenaditi neobaveštenost prosečnog predstavnika ovdašnje
medijske publike kad se povede razgovor o svojoj, a pogotovo tuðoj
religiji. Iako se po Popisu iz 2002. godine u Srbiji gotovo 95 odsto
graðana izjasnilo da pripada nekoj veroispovesti, za mali broj njih se
može reći da su kvalifikovani vernici, jer se njihovo versko
opredeljenje uglavnom očituje kroz retke životne prilike kad se bira
sveštenik za krštenja, svadbe ili sahrane.
 
Nedovoljno aktivnom i
neodgovarajućem pristupanju religiji svakako da doprinose i sveštena
lica, koji su često zabavljeni temama koje od njih vernik ne očekuje,
ali koji i onda kad istinski žele da naveste “radosnu vest” ne uspevaju
u potpunosti da je prenesu.
 

S druge strane, religijsko ne prestaje
da privlači, ali ni njegova medijska slika ne prestaje da izaziva
pitanje da li je moguće biti bolje obavešten o verskim temama. Milorad
Vujkov, novinar obrazovnog programa na nekadašnjoj TV NS, procenjuje da
ni posle 20 godina ovde još uvek ne splašnjava zanesenost religijom kao
nečim extra-posebnim, pa tako i vrlo interesantnim za prosečnog
gledaoca, slušaoca ili čitaoca, ali se mediji, i kada prate verske
dogaðaje, zadržavaju na folkloru i običajima.

Nivo kvalifikovanosti

Slično
mišljenje ima i Draško Ðenović, dopisnik „Foruma 18“ – novinske
agencije za verska prava i slobode iz Osla, koji smatra da bi bilo
mnogo korisnije da se o religijama informiše i mimo velikih verskih
praznika poput Božića, Uskrsa, Kurban-Bajrama, Pashe i sl, ili povodom
odreðenih incidenata i napadima na sekte (uobičajeno izvedenih po
principu „držte lopova“), već tako što bi se javnost obaveštavala
dosledno i kontinuirano. 
To što se novinari tek povremeno bave
verskim temama utiče na nivo kvalifikovanosti u pristupu. Po mišljenju
Aleksandra Ðakovca, direktora Hrišćanskog kulturnog centra iz Beograda:
„Mediji ovo područje pokrivaju amaterski, neprofesionalno, uz retke
izuzetke. Gotovo je pravilo da se u tiražnim novinama, televizijskim i
radio emisijama, pokazuje osnovno nepoznavanje religije o kojoj se
govori, nepoznavanje titulacije sveštenstva, itd.“ 
Tomislav
Žigmanov, publicista i predavač na Katehetsko-Teološkom Institutu u
Subotici, nivo kompetencije novinara ocenjuje kao slab, „jer velika
većina njih nema ni elementarno znanje o religijama! Jedno od
najnekompetentnijih u lepezi novinarskog rada“. On procenjuje da Javni
servis, koji ima zakonsku obavezu negovanja maðunacionalne i verske
tolerancije, preferira Srpsku Pravoslavnu Crkvu izveštavajući
pristrasno u odnosu na druge, negujući antisektaški diskurs i rado
politički instrumentalizujući religijske dogaðaje. Po njemu
komercijalni mediji pišu otvorenije i kritičkije, ali je kod njih veći
stepen nekompetencije i izraženiji senzacionalizam.
 
Aleksandar
Ðakovac takoðe primećuje pristrasnost u izveštavanju o verskim
zajednicama. Po njemu se mediji mogu po svom pristupu podeliti na tri
grupe: 

„Kod pojedinih komercijalnih medija, nazovimo to prvom
grupom, odnos prema crkvi, konkretno SPC, je krajnje netrpeljiv, što se
i ne skriva. Emisije su koncipirane tako da crkvu prikažu u najlošijem
svetlu. Čak i u vestima se primećuje jasno nipodaštavajući,
neprijateljski odnos prema crkvi. U drugu grupu spada većina
komercijalnih medija koji se ni ne trude da profesionalno pokrivaju
područje religije. Za ovu tematiku su zainteresovani samo u pojedinim
prigodama. U treću, najmalobrojniju grupu spadaju oni komercijalni
mediji, koji u većoj meri profesionalno izveštavaju o verskim pitanjima
i imaju (samoedukovane) novinare“.

Javni servis pristrasan

Draško
Ðenović podseća da je RTS nedavno potpisao ugovor s tzv. tradicionalnim
crkvama i verskim zajednicama o njihovom predstavljanju u svojim
programima. S druge strane, „kao javni servis njegova dužnost je da
predstavlja aktivnosti SVIH verskih zajednica tj. svih graðana u
Srbiji, a ne samo tradicionalnih, jer mnoge netradicionalne verske
zajednice imaju više vernika od tradicionalnih“. Po njegovom mišljenju
u sredinama gde je uglavnom jednonacionalno i jednoreligijsko
stanovništvo drugi praktično nemaju pristup medijima, ali ipak ima i
svetlih primera: „Na jugu Srbije čak 7 radio-stanica prihvatilo je da
besplatno emituje 15-minutni radio program Trans Word Radia na romskom
jeziku jer su shvatili da religijski programi utiču na smanjenje
kriminala i redovnije pohaðanje škole. 
Prema pisanju Glasa islama,
pripadnici Islamske verske zajednice pre 3-4 godine nisu mogli da
objave oglas o Dopisnoj školi islama ni u jednim jedinim dnevnim
novinama u Beogradu“.

Rifat Namliði, dopisnik Glasa Islama iz
Novog Sada, ukazuje da ovakvi problemi još nisu prevaziðeni: „Nisu sve
religije ravnopravno zastupljene, to je očigledno. Da li je to plod
samo toga što je SPC najbrojnija, pa tako ima i najveće mogućnosti, ili
je razlog u tome što urednici u bloku koji je posvećen religijskim
temama posvećuju najviše vremena onoj religiji kojoj sami pripadaju?“ –
prema njemu uzrok problema može biti i to što verske zajednice nemaju
uvek kadrove osposobljene da kroz medije kvalitetno prezentuju svoju
zajednicu. Takoðe, podseća Namliði, važno je obaveštavati o običajima
iz verskog života naših suseda jer poznavanje smanjuje mogućnost
predrasuda, pa tako i incidenata.

Portparol i pristrasnost

Da
bi se stanje u izveštavanju o religijama popravilo potreban je značajan
zaokret i osavremenjavanje u verskim zajednicama, ali i u medijima koji
nisu uvek dovoljno društveno odgovorni. Od verskih zajednica se očekuje
bar uspostavljanje kvalitetne informativne službe i portparola kako bi
se namirila potreba za brzom i objektivnom informacijom, a od medija da
religijama pristupe manje pristrasno i obrazovanije.
Deo
odgovornosti za količinu verske i medijske tolerancije leži svakako i
na verskim zajednicama. Draško Ðenović iz Foruma 18 navodi primer: „Pre
nekolikog vremena je SPC tražila da nedeljnik Pančevac ili ne
objavljuje raspored bogosluženja sekti na teritoriji Pančeva, ili da
više ne objavljuju raspored bogosluženja hramova SPC. Pančevac je to
odbio uz obrazloženje da su bogosluženja javni skupovi i da će oni
nastaviti da objavljuju raspored bogosluženja svih verskih zajednica na
teritoriji Pančeva“. 

Aleksandar Ðakovac kaže da je u poslednje vreme
ima različitih ekstremističkih sajtova koji ne kriju svoju želju da se
obračunaju, kako sa pripadnicima drugih nacija i veroispovesti, tako i
sa neistomišljenicima u SPC (gazimestan.com, novinar.de, ihtus.eu),
koje je Sinod SPC osudio zbog paracrkvenog delovanja.
Autor: MIROSLAV KEVEŽDI