Izvodi iz Intervjua nedjelje datog Ilustrovanoj politici, br. 2544 od 20.10.2007. god.

Muslimani jesu državljani Srbije, ali izgleda
da deo muslimana ne doživljava Srbiju kao matičnu državu. Bošnjaci se ovde
osećaju kao nacionalna manjina, pa u pitanje organizovanja svoje verske
zajednice uvode nacionalni kriterijum, odnosno iskazuju težnju da preko
postojećeg verskog jedinstva uspostave i nacionalno jedinstvo sa matičnom državom
Bosnom i Hercegovinom.

Radilović se stavlja direktno na
stranu Sulejmana Ugljanina i pogrešno definiše njegov sukob sa Islamskom
zajednicom

Islamska zajednica u Novom Pazaru pokušava da
postane ne samo nosilac i promoter islamske vere i kulture, već i zaštitnik
nacionalnih interesa bošnjačke nacionalne manjine u Srbiji. Takve pretenzije su
izazvale spor izmeðu Bošnjačkog nacionalnog veća na čijem je čelu Sulejman
Ugljanin i dela Islamske zajednice na čijem je čelu trenutno muftija Muamer
Zukorlić. Bošnjačko nacionalno veće smatra da je ono kao civilna institucija
političkog sistema u Srbiji, jedino zaduženo i nadležno da zastupa nacionalne
interese Bošnjaka, u saradnji sa državnim organima Srbije. Neki političari koji
predvode bošnjačke političke partije smatraju da je Islamska zajednica u Novom
Pazaru preuzela, ili da pokušava da preuzme, nadležnosti koje pripadaju
graðanskim, a ne duhovnim vlastima. Naravno, svaka verska zajednica čuva i
afirmiše ne samo veru nego i kulturnu tradiciju naroda koji okuplja oko sebe i
u kojem deluje.

Neosnovane optužbe da se Islamska
zajednica bavi politikom

Problem, meðutim, nastaje kad verska zajednica
pokaže volju da zastupa i političke interese svojih vernika. Konkretno rečeno,
deo Islamske zajednice u Srbiji prihvata ne samo organizaciono potčinjavanje
Islamskoj zajednici u Bosni i Hercegovini, nego prihvata i politiku bosanskog
Rijaseta i njenog vrhovnog poglavara.

Radulović povezuje aktuelnu
političku krizu u BiH sa situacijom u Islamskoj zajednici u Srbiji podgrijavajući
tako krizu i dirajući u osjećanja Bošnjaka koji se nerado sjećaju rata u BiH.

Rijaset Islamske zajednice uporno zastupa stav
da je Republika Srpska genocidna tvorevina koju treba ukinuti. Ta ideja se ne
može promovisati u Srbiji, pogotovo to ne može da čini jedna verska zajednica.
Srbija je garant mirovnog sporazuma kojim je završen graðanski rat u BiH. Na
osnovama mirovnog sporazuma izraðen je Ustav BiH koji priznaje dva ravnopravna
entiteta, koji su deo svojih državnih nadležnosti preneli na zajedničke državne
organe. Ako na bilo koji način isključite Republiku Srpsku iz Bosne i
Hercegovine, cela ta državna struktura se ruši. Interes Srbije, kao garanta
mirovnog sporazuma, jeste da Bosna i Hercegovina bude stabilna država, a ne da
se njeno postojanje i opstanak ponovo dovode u pitanje. Iako se to zasad ne
kazuje otvoreno, politička kombinatorika Rijaseta u Bosni i Hercegovini ne
isključuje, nego, naprotiv, podrazumeva jedan rezervni politički zahtev: «U
redu, ako ne možemo da ukinemo Republiku Srpsku, onda Bošnjacima u Srbiji dajte
prava koja imaju Srbi u BiH». U krajnjem ishodu taj rezervni politički program
mogao bi da preraste u sledeći politički stav: «Dajte nam samostalnu regiju,
autonomiju, a mi ćemo unutar autonomije dobiti one državne nadležnosti koje
Srbi imaju u BiH». Ta politička kombinatorika nije prihvatljiva za Srbiju. Srbi
su konstitutivan, dakle državotvoran narod u BiH, a Bošnjaci u Srbiji su
nacionalna manjina, koja sva svoja prava može da zaštiti i sve svoje interese
ostvari u okviru demokratskog političkog sistema u Srbiji, i to jednostavnije i
delotvornije nego preko Islamske verske zajednice. Ukratko, ne može se u Srbiji
sprovoditi politički program Rijaseta u BiH, pogotovo to ne može da čini verska
zajednica.

Pogrešno i tendenciozno tumačenje
otvorenog pisma reisu-l-uleme dr. Mustafe ef. Cerića predsjedniku Srbije Borisu
Tadiću

Tako kaže reis iz Sarajeva. Reis u Srbiji kaže
da ima. Islam u Srbiji je priznat kao slobodna veroispovest od 1868. Znači,
dogodine će biti 140 godina otkad u Srbiji postoji Islamska verska zajednica.
Ta zajednica islamske vere je starija od bilo koje druge u regionu, pa i od one
u Bosni i Hercegovini, u kojoj je Islamska zajednica organizovana tek kad je
Austro-Ugarska preuzela upravu nad tom teritorijom. Reis sarajevski u tom istom
pismu kaže da muslimani u Srbiji imaju pravo da se organizuju kako žele, što u
Srbiji niko ne osporava, a onda pada u kontradikciju tvrdeći da muslimani u
Srbiji ne mogu imati svog vrhovnog verskog poglavara nego moraju njega priznati
za vrhovnog poglavara, kao što svoju zajednicu moraju potčiniti Raijasetu
bosansko-hercegovačkom. Ali jedan deo muslimana u Srbiji želi da ima rijaset i
reisa u Srbiji, dok deo muslimana žele da njihov vrhovni verski poglavar bude u
Sarajevu, a njihova organizaciona zajednica utopljena u Islamsku zajednicu
Bosne i Hercegovine. Meðu ovim drugima je najviše Bošnjaka, ali ni oni u ovom
opredeljenju nisu jedinstveni. Deo muslimana Bošnjaka, kao i ogromna većina
muslimana Roma, Albanaca, Srba i drugih, osnovali su Rijaset Islamske zajednice
Srbije još u februaru 2007. godine. Zakon o crkvama i verskim zajednicama, koji
jemči verske slobode svakom pojedincu i svakoj crkvi i verskoj zajednicu u
Srbiji, ne može to pravo da im uskrati, kako traže zastupnici stapanja Islamske
zajednice Srbije i Islamske zajednice Bosne i Hercegovine. Uostalom, Rijaset
Islamske zajednice Srbije ni na koji način ne osporava prirodnu težnju da
muslimani u Srbiji imaju duhovne i kulturne veze sa Islamskom zajednicom BiH,
kao i sa islamskim zajednicama svih drugih država.

Radulovićevo sopstveno tumačenje
Zakona o crkvama i vjerskim zajednicma gdje pokušava da opravda kršenje istog u
slučaju priznavanja dvije Islamske zajednice

Zakon o crkvama i verskim zajednicama se
oslanja na Zakon Kraljevine Jugoslavije o Islamskoj zajednici. Nikad u Srbiji
nisu postojale dve Islamske zajednice. Samo jedna. U duhovnom smislu je jedna
jer su svi muslimani u Srbiji suniti. Zakon im ostavlja slobodu da svoju
jedinstvenu zajednicu organizuju na osnovu svojih unutrašnjih, autonomnih
propisa. Kako god se organizuju, država tu organizaciju priznaje. Do sada su
organizovani Rijaset Islamske zajednice Srbije, sa sedištem u Beogradu, a može
biti i u bilo kom drugom gradu ako tako odluče, a potom i Mešihat Islamske
zajednice u Srbiji kao deo Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, sa
sedištem u Novom Pazaru ili Beogradu i sa vrhovnim poglavarom u Sarajevu. Zakon
o crkvama i verskim zajednicama je toliko fleksibilan i demokratičan da
omogućava da sve organizacione jedinice islmaske zajednice u Srbiji mogu
slobodno da deluju i da uživaju sva prava koja pripadaju svim crkvama i verskim
zajednicama. Važno je naglasiti, da Zakon izričito priznaje da crkve i verske
zajednice imaju svoje autonomno zakonodavstvo. One su ureðene po svojim
propisima. Državna ureðenja se menjaju, a ureðenja verskih zajednica, pogotovo
starih tradicionalnih crkava kao što su pravoslavna ili rimokatolička, ne
menjaju se; državna organizacija i državna ureðenja ne dotiču se unutrašnje organizacije
hrišćanskih crkava. Priznata autonomija obezbeðuje crkvama i verskim
zajednicama da same sobom upravljaju i da slobodno vrše svoju misiju: da šire
verske ideje, afirmišu versku kulturu, da imaju svoje škole i fakultete, da
vrše socijalnu misiju. Verske zajednice koje nemaju tako stabilnu i reklo bi se
večnu organizacionu strukturu, kao Pravoslavna i Rimokatolička crkva, nego
imaju dinamičnu i fleksibilnu organizaciju, prilagodljivu državnim ureðenjima u
kojima deluju, a takva je organizaciona logika islamskih verskih zajednica,
ponekad zapadaju u iskušenje da načelo autonomije shvate kao mogućnost da se
organizuju kao država u državi. Takvo shvatanje je uvek štetno za versku
zajednicu. Čini mi se da su delovi Islamske zajednice u Srbiji upali u to
iskušenje.

Kontradiktornosti i neistine u izjavi
g. Radulovića u vezi podrške muslimana tzv. rijasetu

Ne može se govoriti da je Islamska zajednica
probeogradska, jer su težnje da imaju svoj rijaset i izaberu svog reisa
prihvatili muslimani na celoj teritoriji Srbije. Naravno ne svi.

Uvrede na račun glavnog muftije
Muamer ef. Zukorlića

Pravo je muftije da preduzima mere za koje
misli da doprinose ostvarivanju njegovih planova i zaštiti onog dela Islamske
zajednice na čijem je čelu. Mislim da to nije mudar korak. Pritom je i
nepravedan, jer islamska vera ima više pristupa javnom servisu nego ikad
ranije. Svi mediji u Srbiji, uključujući i RTS, objektivno prate ono što se
zbiva u toj zajednici, izveštavaju o aktivnostima svih organa i delova te
zajednice. U svojim javnim nastupima muftija Zukorlić se u nekim situacijama
ponaša kao mlad i borben politički lider. Pošto nema dovoljno iskustva sa
demokratskim standardima i vrednostima, on polazi od pretpostavke da je onaj ko
ne podržava njegove ideje automatski protivnik Islamske zajednice, čak i samih
muslimana, pa traži da se takvima uskrati pravo govora. Niko ne može da traži
od javnog servisa da nipošto ne izveštava o saboru na kome se bira reis ili da
ne izvesti da je na Bajram, reis u Srbiji priredio prijem u Domu Narodne
skupštine Srbije. To su dogaðaji koje mediji prate.

………………….

Logika čoveka koji politički misli i
nema demokratsku kulturu jeste da konkurenciju treba zabraniti. Muftija
Zukorlić je više puta izjavio da je jedina alternativa SDA, odnosno Sulejmanu
Ugljaninu u Novom Pazaru, Islamska zajednica. Ako se Islamska zajednica dovede
u opozicioni odnos prema jednoj političkoj stranci i prema državnim ili
lokalnim vlastima, onda se praktično otvara sukob izmeðu demokratije koju zastupaju
političke stranke i teokratije koju zastupa verski poglavar. Nije logično
očekivati da će politički uticaj koji imaju stranke na Islamsku zajednicu u
Novom Pazaru i politički uticaj lokalnih vlasti biti suzbijeni tako što će se
Islamska zajednica u Srbiji potčiniti Rijasetu u Sarajevu. Ne znam šta muftija
Zukorlić podrazumeva pod licemernim odnosom države prema njemu. Pouzdano znam
da nije bilo dvostruke igre ili tajnih planova u Ministarstvu vera. Samo
dosledna primena Zakona o crkvama i verskim zajednicama, na osnovu koga svi
muslimani u Srbiji imaju punu slobodu veroispovedanja i slobodnog organizovanja
u javnu zajednicu koju država priznaje, štiti, poštuje i sa kojom saraðuje.
Zahvaljući nezrelosti nekih svojih verskih dostojanstvenika, muslimani u Srbiji
su došli u apsurdan položaj da država štiti verske slobode svih muslimana, a da
neki njihovi verski službenici traže da se ta sloboda suzi i obezbedi samo
onima koji priznaju da im je vrhovni verski poglavar bosanski reis ul ulema dr
Mustafa Cerić, a da se zabrani sloboda delovanja onima koji priznaju reisa u
Srbiji, Adema Zilkića. To nije trezven zahtev i zato mu se ne može nikako
udovoljiti.

Distanciranje u rješavanju nastalog
problema, iako je Ministarstvo dužno da štiti autonomnost vjerskih zajednica

Nema druge mogućnosti. Oni sad traže da država
tumači i primenjuje njihov Ustav. Zakon o crkvama i verskim zajednicama nije
Ministarstvu vera dao u nadležnost da tumači Ustav crkava i verskih zajednica.
Ako postoji spor, onda unutar same zajednice mora da postoji organ koji rešava
ustavne sporove.