Postizborna, viša i božja matematika

Image

I samo je Božjom matematikom veseli Čeda dozvolio da
prave pačarvu od njega, kada je radi kolača u vlasti porekao politiku na kojoj
je gradio imidž i kojom nas umalo ne prevari, promrmljavši da Republika Srpska
nije genocidna i da je Kosovo srpska muka. Ono za Vuka mu nekako i progunusmo,
ali ovim je zacementirao liberalnu demagogiju kao ono vaktile američki
gangsteri svoje neprijatelje.

Piše: Jahja Fehratović

Poslije jake kiše rijeka, ako ne prelije, ono bar nagna sve
ono smeće što se u sušnom periodu kačilo u korito da otpluta nizvodno. U nas je
bar to golim okom lahko vidljivo, jer su nam rijeke nakljukane otpadom da te,
kada u ljetnom periodu na razmaku od 50 metara prolaziš pored njih, zapahne
smrad i uhvati tegoba. Zato je kiša blagodat. No, čovjek je tijesan te mu
nekada i nije pravo što ta voda iznese smeće na vidjelo jer prepozna nešto što
je i sam krišom bacio nadajući se da će ga bujica namah odnijeti i ne sluteći
da će ga smrad sopstvenog ðubreta ugušiti. I oni koji nisu bacali smeće u
rijeku jednako osjećaju taj bazdeš, a ruku na srce i jednako su krivi, jer nije
dovoljno samo ne bacati, već ne dozvoliti da drugi bacaju.

Kada se to smeće nagomila toliko da ga ni vodena bujica ne
može odnijeti, u normalnom svijetu se organiziraju akcije čišćenja, pa svi
potegnu da raščiste kako im ne bi smrdjelo pod prozorima i kako se ni oni ni
njihova djeca ne bi trovali. Organizator je dužan da sve pozove na tu akciju,
da pripremi teren, alarmira javnost na svaki mogući način, ali nije kriv ako se
ljudi ne odazovu, ako je nekom milo da mu smrdi pred nosom, ako drugi neće rad
hatara da se zamjeri bacaču smeća, ako trećeg trovač plaća da baca to smeće u
rijeku, ako četvrti od te divlje deponije gradi karijeru, pa ove prethodne
kupuje, ucjenjuje, krade i pljačka, a oni na to odgovaraju: „Hvala
predsjedniku! Hvala ministru! Hvala gradonačelniku!“ Organizator će počistiti
što može, napraviti branu smeću da ne smrdi pred njegovim pendžerima, a ovi
neka sebe virusiraju tim smećem.

Tako ponekad sam sebi objašnjavam našu realnost i trudim se
razumjeti poziciju nas samih poslije svega što nam se izdešavalo proteklih
godina sa posebnim skiciranjem izbornog i postizbornog vremena. No, ni tada
nisam najsretniji i odbijam prihvatiti da smo baš toliki zulumćari svom rodu i
porodu, odbijam nam na nezrelost, neslobodu, sputanost, ahmakluk, ubijenost i
svašta nešto drugo. Privučem kapke očima, zažmirim i prisjetim se nane Fate
odžaklije Orlovića
iz Konjević Polja i njene osmogodišnje ustrajnosti da iz
svojih avlija otkloni civilizacijsku nepravdu, iako su je svi dušmani pritisli,
a svi njeni napustili. Usporedim i ona 2.500.000 KM koje su joj nudili da
popusti i 20 eura s kojima su nas kupili, pa mi se izmiješa ponos zbog nane
Fate i stegne muka u trbuhu zbog tih 20 eura. Te ti ne znam šta ću sa sobom.
Jedino što tada prvi put povjerujem onom Dodiku kada kaže: „Lako je ovdje sa
Rasimom. I ja bih lako u Bosni da imam Rasima, nego imam neke druge s kojima
moram da se nosim i vodim političku borbu, a ona je uvijek teška.“ I razumijem
ga što bi mu bilo lakše s Rasimom i što mu je teško sa nanom Fatom. Zato ne
mogu odoljeti da ne citiram nanu Fatu: „Kaže Dodik: ‘Fato, Srpska Republika ti
daje milion i po, a ako ti je stalo za pare, evo ti i od mene milion maraka i
neka crkva ostane.’ Ja ne dam! Za mene je to običan papir. Ne dam ja moje
avlije, što ti meni daješ pare? A ti kad imaš tolike pare, fino, nosi ovo iz
moje avlije. On uveče, na televiziji, kaže da sam luda žena. Valjda što neću
tolike pare. E, neću. Zar da ja za dva i po miliona maraka zločincima prodam
kosti deset hiljada naših ljudi pobijenih u Srebrenici; zar da ja za ta dva i
po miliona zločinačkih maraka prodam kosti moga rahmetli Šaćira, koga su oni
ubili; zar da im prodam kosti moga rahmetli svekra, koji je mome Šaćiru ostavio
u amanet da orlovićki imetak čuva k’o oči u glavi; zar da im prodam kosti
desetine generacija Orlovića koji su stoljećima ukopavani u toj zemlji!?“

Ne da nana Fata ni za dva i po miliona maraka, a mi se
prodadosmo za dvadeset eura. E zato bi Dodik volio Rasima, a ja bogami nanu
Fatu, pa rekoh da mu ovako javno ponudim trampu i miran Balkan!

Taman tako razmišljam kad ono gruhnu vijest: „Muftija
Zukorlić će prijaviti boraviše u Srebrenci.“ Navru mi suze na oči, od radosti
ili od jeda – ne znam, samo znam da mi je nekako laknulo u duši i da sam
prekinuo sabirati i oduzimati, da me više ta postizborna matematika ne tangira
toliko. Čini mi se da polahko shvaćam višu matematiku i da mi ona nekako godi.

Samo je Božjom matematikom odreðeno da se dogodi to što se
dogodilo kako bi Muftija pozvao Nikolića da ode u Srebrenicu, a ovaj rekao da u
Srebrenici nije izvršen genocid. I samo je Božjom matematikom veseli Čeda
dozvolio da prave pačarvu od njega, kada je radi kolača u vlasti porekao
politiku na kojoj je gradio imidž i kojom nas umalo ne prevari, promrmljavši da
Republika Srpska nije genocidna i da je Kosovo srpska muka. Ono za Vuka mu
nekako i progunusmo, ali ovim je zacementirao liberalnu demagogiju kao ono
vaktile američki gangsteri svoje neprijatelje.

A o ovim našim sitnišem što će još četiri godine da pluta
niz Rašku, Vidrenjak, Grbavicu, Lim i Ibar i da nam bazdi pred nos, više ne
želim ni da se bavim. Zapušit ću obje nozdrve i sa distance promatrat kako se
sve za svašta zakačilo i širi bolesti. Neću mu dati da preskoči u moju avliju
dok sam živ i dok u meni kuveta ima. A Vi dragi prijatelji, saberite i
oduzmite, volja Vam ogradite svoje dvorište i zatvorite prozore da Vam u kući
ne bazdi, volja Vam širom otvorite kapiju da prodre kal iz kaljuže. Jedno je
sigurno, Božja matematika stiže svačiju svijest i savjest.

Izvor: BKZ.rs