5. oktobar: Generacija iznevjerene budućnosti

Dvanaest godina nakon pada Miloševićevog
režima, u situaciji kada se čini da je proces restauracije zatvorio
puni krug i kada su se na vlast vratili najbliži saradnici nekadašnjeg
diktatora, većina graðana Srbije se tog istorijskog datuma priseća s
pomešanim osećanjima.

 

Žal za iznenada probuðenom, a kasnije
iščezlom nadom, gaðenje i bes zbog izostanka obećane bolje budućnosti,
razočarenje zbog odsustva bilo kakve perpspektive,  samo su neke od
širokog spektra emocija koje budi sećanje na dan kada je Milošević, a
pogrešno se verovalo i sistem koji je on izgradio, otišli na smetlište
istorije.

Fasadni pokušaji

Iako u srbijanskoj
javnosti postoji saglasnost da do nekih promena ipak jeste došlo i da se
Srbija za poslednjih dvanaest godina jeste transformisala, saglasnost
nestaje onog trenutka kada se postavi pitanje dubine i stvarnog dometa
tih promena.

Brojna oprečna viðenja 5. oktobra svoju
saglasnost ponovo postižu u konstataciji da su procesi nakon pada
Miloševićevog režima u potpunosti izneverili očekivanja ljudi.

Dok
jedni smatraju da je reč o čisto fasadnim i kozmetičkim pokušajima da
se zamaskira još uvek živa matrica Miloševićeve vlasti, drugi veruju da
se, iako nešto sporije nego što se očekivalo, srbijansko društvo ipak
menja i modernizuje.

Brojna oprečna viðenja 5. oktobra svoju
saglasnost ponovo postižu u konstataciji da su procesi nakon pada
Miloševićevog režima u potpunosti izneverili očekivanja ljudi koji su
izlaz iz beznaða politike devedesetih potražili u masovnim uličnim
protestima i rušenju starog režima. 

Iako nije sasvim jasno da li
je nakon smene režima 2000. godine usledio period restauracije ili do
suštinskih promena zapravo nije ni došlo, 2012. godine situacija u
Srbiji neodoljivo podseća na devedesete.

Na personalnom nivou tu
su isti oni političari čije smo likove gledali devedesetih, ključne
ekonomske tokove kontroliše profiterski kapital nastao pod kišobranom
politike Miloševićevog režima, domaća valuta je ponovo u kolapsu, dok
inflacija dostiže nepodnošljive razmere.

Srbijanska
javnost iz vida gubi raspoloženje običnih graðana, koji ni pre ni nakon
promene režima nisu bili deo vladajućeg establišmenta.

Srbija
kao država se još uvek nalazi na pola puta izmeðu Rusije i Evropske
unije, vojno je neutralna, u nesporazumima sa svojim susedima,
netolerantna prema manjinama i otuðena od sopstvenih graðana. Staus quo i
vremenski vakuum u kome se srbijansko društvo i država nalaze doveli su
do toga da su obični graðani toliko izgubili nadu da je sve primetnije
potpuno odsustvo motiva i želje nesrećnih, osiromašenih ljudi da ponovo
žive normalnim životom dostojnim čoveka 21. veka.

I dok se o
dometima 5. oktobra uglavnom čuju mišljenja i stavovi političara i
analitičara, srbijanska javnost iz vida gubi raspoloženje običnih
graðana, koji ni pre ni nakon promene režima nisu bili deo vladajućeg
establišmenta.

U toj grupi ljudi posebno mesto zauzima generacija
tadašnjih srednjoškolaca i studenata koje su mnogi tada nazivali
generacijom bez budućnosti, a koja se danas slobodno može nazvati
generacijom čija je budućnost prokockana i izneverena. Oni su danas
obrazovani mladi ljudi koji dele sudbinu društva u kome žive i čiji su,
na neki način, zatočenici.

‘Obećanja koja su nam tada
data uzeli smo doslovno, verovali smo’, sa nostalgijom priča Živanović
prisećajući se atmosfere koja se osećala u vazduhu u Srbiji tih dana.

Evocirajući
uspomene na 5. oktobar 2000. godine, kao jedan od onih dana koji se ne
zaboravljaju, Milan Živanović, tada maturant kruševačke gimnazije, a
danas urednik fotografije, podseća nas na nadu i erupciju iluzija koju
je ona tada izazvala.


Živanović: Tog dana smo se osjećali slobodno

“Bio
je to jedan od onih dana koji obećavaju budućnost. To se teško
zaboravlja. Kruševac je bio življi nego obično, umotan u transparente,
nasmejan. Tog dana smo se osećali slobodno. Kao tinejdžeri koji tek
počinju da poimaju svet van sebe osetili smo taj dan daleko intenzivnije
nego oni koji su na taj svet već bili navikli. Obećanja koja su nam
tada data uzeli smo doslovno, verovali smo”, sa nostalgijom priča
Živanović prisećajući se atmosfere koja se osećala u vazduhu u Srbiji
tih dana.

Nekih 150 kilometara dalje u glavnom gradu Srbije,
tadašnja učenica jedne od beogradskih gimnazija, a sada inženjer
e-poslovanja Dragana Trnavac bila je u samom centru dešavanja, na
beogradskim ulicama, gde se činilo da se vodi odlučujuća bitka izmeðu
prošlosti i budućnosti.


Trnavac: Narod bio uzbuðen i radostan

Koktel suza i prkosa

"Sećam
se kao kroz maglu, dosta toga je zaboravljeno jer je nažalost na kraju
ispalo da to i nije bio neki dogaðaj koji bi trebalo pamtiti. Suzavca je
bilo u neverovatnim količinama, barikade, zatvorene ulice, žuti bager
ispred zgrade Skupštine, plamen koji je izbijao kroz prozore…narod koji
je urlikao od uzbuðenja i radosti. Policajci koji su jurili okupljene
graðane i tukli", kaže Dragana i dodaje da su se u tom koktelu suza i
prkosa budila velika očekivanja.

‘Nadala sam se da
ćemo uživati poštovanje drugih, da ćemo sačuvati ionako već osakaćenu
državu ili ono što je od nje ostalo’, podsetila nas je Dragana Trnavac
na očekivanja koja su obuzimala graðane Srbije pre dvanaest godina.

"Tog
dana nadala sam se slobodi u svakom smislu – slobodi kretanja, slobodi
mišljenja i govora, slobodi medija, da ćemo živeti kao sav normalan
svet, da nam neće postavljati pitanja tipa, kako je u Sibiru, umesto u
Srbiji i da nećemo morati da odgovaramo na pitanje da li u našoj zemlji
ima struje. Nadala sam se da ćemo uživati poštovanje drugih, da ćemo
sačuvati ionako već osakaćenu državu ili ono što je od nje ostalo",
podsetila nas je Dragana Trnavac na očekivanja koja su obuzimala graðane
Srbije pre dvanaest godina.

Na istom mestu, u centru glavnog
grada Srbije, u masi stotina hiljada onih koji su jednodušno zahtevali
promene i radikalni raskid sa politikom devedesetih, tog dana se nalazio
i tadašnji brucoš Pravnog fakulteta u Beogradu, a danas pravnik Ivan
Maksimović.

Na pitanje da li se danas, 12 godina kasnije seća gde
je bio 5. oktobra 2000. godine i s kakvim je nadama i očekivanjima
dočekao pad režima Slobodana Miloševića, Ivan nas je podsetio na more
energije mladih ljudi koje se tih dana izlilo ulicama Beograda.

Bio
sam prepun očekivanja i nade u pogledu prilike koja se mojim
sunarodnicima i meni ukazala da promenimo sve ono što nas je dovelo tu
gde smo tada bili”, istakao je Ivan Maksimović.

"Naravno
da se sećam, bio sam u centru dogaðanja ispred same Skupštine. To je
definitivno jedini dan u mom životu kada sam osećao da mi je život
objektivno ugrožen. S druge strane, kraj tog dana se pretvorio u jedno
more neverovatne energije mladih ljudi koji su, sa punim pravom u tom
momentu, osećali da mogu da promene svet", priseća se Ivan. On, meðutim,
dodaje da su njegova očekivanja za razliku od većine graðana Srbije, u
tom trenutku ipak bila nešto umerenija.


Maksimović: Srbija nije zatvorila krug

"Očekivanja
su mi bila prilično realna s obzirom da sam pre svega očekivao da će se
tek nakon pada Miloševićevog režima videti prava slika stanja u kome se
nalazi Srbija, koje je bilo gore nego što smo mogli da zamislimo. S
druge strane bio sam prepun očekivanja i nade u pogledu prilike koja se
mojim sunarodnicima i meni ukazala da promenimo sve ono što nas je
dovelo tu gde smo tada bili", istakao je Ivan Maksimović.

Nada u slobodu, obrazovanje

Odgovarajući
na pitanje kako iz današnje perspektive, kada je Srbija zatvorila pun
krug i kada su na vlast ponovo došli saradnici Slobodana Miloševića,
vide domete 5. oktobra, naši sagovornici su saglasni u tome da su
očekivanja u velikoj meri izneverena, ali ne i u odgovoru na pitanje da
li je suštinskih promena uopšte i bilo.

"Nadali smo se društvu
koje će nas želeti. Nadali smo se slobodi, obrazovanju. Nadali smo se da
ćemo moći govoriti i misliti bez straha. Nadali smo se nekim drugim
vrednostima kao što su se neki nadali hlebu. Danas, dan pošto je još
jednom otkazana Parada ponosa, pitam se: Šta to beše 5. oktobar tamo
neke davne 2000. godine?", zaključio je Milan Živanović aludirajući na
izostanak promene sistema vrednosti kao jednog od ključnih segmenata
procesa tranzicije u postkonfliktnim društvima.

S druge strane Dragana Trnavac uzroke neispunjenih očekivanja vidi pre svega u zatvorenoj sferi politike.

"Oktobar
je pokazao snagu i ujedinjenje velikog dela nezadovoljnog i ogorčenog
naroda, ali sve što je pozitivno došlo posle toga, nazalost kratko je
trajalo. Nesloga političara koji su uzeli vlast, učinila je da početna
kapisla ne pukne kako je trebalo i kako smo svi mi tada želeli.
Poražavajuća činjenica da su danas na vlasti ponovo ljudi protiv kojih
smo izašli na ulice 5. oktobra, govori samo o tome koliko su smisao i
ideja 5. oktobra izgubljeni, poraženi i uzaludni", zaključila je Dragana
Trnavac.

Srbija još uvek nije zatvorila krug.
Trenutna politička elita Srbije predstavlja mutanta koji je nastao
mešanjem prethodnog i svih kasnijih režima.

Za
razliku od prethodnih sagovornika, Ivan Maksimović ističe da su u
proteklih dvanest godina ipak načinjeni neki pozitivni koraci.

"Srbija
još uvek nije zatvorila krug. Trenutna politička elita Srbije
predstavlja mutanta koji je nastao mešanjem prethodnog i svih kasnijih
režima, kome su kasniji režimi dali lik, a onaj prethodni dušu. Dometi
5. oktobra postoje makar ih se mi i odricali i zaboravljali ih. Ti
dometi se ogledaju pre svega u borbi za slobodu i vladavinu prava.
Slobode svakako imamo više danas nego što smo je imali 5. oktobra 2000,
ali nažalost ni pre 12 godina ni danas nismo kao nacija dovoljno zreli
da se izborimo za vladavinu prava", upozorio je Maksimović.

Karikatura na društvenim mrežama

Bez
obzira na razlike u nijansama koje se javljaju prilikom ocena stvarnih
dometa oktobarskih promena u Srbiji, postoji opšta saglasnost da su
promene koje je taj datum doneo ostale daleko ispod očekivanja graðana
koji su tih dana na ulicama srbijanskih gradova zahtevali pravo na nadu i
bolju budućnost.

Možda stanje u Srbiji danas najbolje odslikava
karikatura koja je preplavila društvene mreže koja domete 5. oktobra
predstavlja u vidu prelaska graðana srbije iz malog zatvorenog kaveza u
nešto veći, takoðe zatvoreni, kavez. Ukoliko je i postojao istinski
iskorak, ili bar njegov pokušaj, u pravcu stvarnih promena i
modernizacije srbijanskog društva, o njemu bi se moglo govoriti jedino u
periodu pre 12. marta 2003. godine i ubistva prvog demokratskog
premijera Zorana Ðinðića.

Nakon tog tragičnog dana vratanca nešto
većeg kaveza u koji su graðani Srbije gurnuti definitivno su se
zatvorila. A kavez je bio i ostao metafora za jedno iznutra, sopstvenim
suprotnostima, zarobljeno balkansko društvo.

Izvor: Al Jazeera