HomeMediji / AgencijeSvijet“Hiljade mrtvih” na Haitiju 14. Januara 2010. Svijet 706 Nepuna dva dana poslije katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio Haiti razmjere tragedije postaju nešto jasnije. Predsednik Haitija, Rene Preval, izjavio je da je moguće da je poginulo i do sto hiljada ljudi. Meðu njima je, po svemu sudeći, veliki broj pripadnika mirovnih snaga UN, koji su bili na Haitiju kao podrška prelaznoj vladi ustoličenoj 2004. godine. Prema najnovijim informacijama, poginulo je šesnaest pripadnika mirovnih snaga, meðu njima, po svemu sudeći i šef misije na Haitiju, dok se još 100 do 200 vode kao nestali. Zemljotres je praktično sravnio sa zemljom prestonicu Haitija Port o Prens. Srušene su nebrojene kuće, bolnice, škole, pa i predsednička palata i gradska katedrala u čijim je ruševinama pronaðeno telo nadbiskupa Žozefa Serža Mioa. BBC-ev Metju Prajs uspeo je tokom noći da stigne do Port o Prensa. "U nekim delovima, od ovog grada nije ostalo skoro ništa. Njegovi stanovnici su za sada uglavnom prepušteni sami sebi. Nekima od njih ne preostaje ništa drugo nego da kroz ruševine kopaju golim rukama, u nadi da će pronaći svoje najmilije. Kao kod svakog zemljotresa, to je trka sa vremenom. Na aerodromu sam primetio da pomoć počinje da pristiže. Aerodromska zgrada je oštećena, ali pista, na sreću, izgleda nije. Mnogi od onih koji mogu da odu, odlaze. Milioni ljudi su, meðutim, prisiljeni da ostanu u zemlji koja jedva da funkcioniše i bez zemljotresa", javio je Metju Prajs. Prema prvim procenama Crvenog krsta, zemljotres je ugrozio oko tri miliona ljudi. Vinćenco Puljeze, jedan od zvaničnika UN u Port o Prensu, kaže da su stanovnici prestonice i dalje u šoku. "Ljudi hodaju ulicama ispunjeni neizvesnošću, to im se vidi na licima. U suštini, nemaju gde da odu. Hteli bi da pobegnu, a nemaju gde. U kućama ne smeju da budu, čak ni pod drvećem. Prosto vlada panika i nema nade", kaže zvaničnik UN. Nadu možda nudi reakcija meðunarodne zajednice. Sa svih strana stižu obećanja pomoći i spasilačke ekipe već počinju da pristižu iz svih krajeva sveta. Meðu prvima su stigli spasioci iz Kine i Venecuele, dok su lekari sa Kube, koji su već neko vreme prisutni na Haitiju, organizovali poljske bolnice. Predsednik Obama je Haićanima obećao punu podršku Vašington. "Naložio sam svojoj administraciji da pokrene brzu, koordinisanu i agresivnu akciju u cilju spašavanja što većeg broja ljudi. Narod Haitija ima punu podršku SAD u naporima da se pronaðu oni koji su još uvek zatrpani u ruševinama i da se isporuči humanitarna pomoć voda, hrana i lekovi koji će Haićanima biti potrebni u danima koji dolaze", izjavio je američki predsednik. Američku pomoć kordinisaće državni sekretar Hilari Klinton i ministar odbrane Robert Gejts koji su u sredu otkazali putovanja u inostranstvo kako bi se posvetili krizi na Haitiju. Obećanja pomoći stižu iz drugih delova sveta i spasilačke ekipe već počinju da pristižu rekao je BBC-u Mark Kats iz Kancelarije UN za koordinaciju humanitarnih pitanja. "Mobilišu se meðunarodne ekipe za potragu i spasavanje i četiri ili pet ih je već stiglo na Haiti iz SAD, Švajcarske, sa Islanda i iz Kine. Ponuðeno nam je 27 ekipa, neke od njih su već na putu za Haiti i trebalo bi da stignu tokom narednih nekoliko sati", rekao je Kats. Pomoć je dakle na putu, no da li je meðunarodni sistem koji je ustanovljen upravo za ovakve situacije najbolje moguće rešenje. Dejvid Aleksander je stručnjak za spasilačke operacije i profesor na univerzitetu u Firenci. "Kada imamo dogaðaj ove vrste, posve je normalno da se u operaciju spasavanja uključi sedamdesetak zemalja sa do 2 i po hiljade spasilaca. Tu su onda i različite humanitarne agencije koje će pokrenuti operacije pomoći preživelima. Svi oni naći će se na licu mesta 36 do 72 sata posle samog dogaðaja. Takva im je logistika. Na žalost, najuspešnije spašavanje preživelih obavlja se u prvih 8 do 12 sati posle zemljotresa". Dejvid Aleksander ističe da je postojeći sistem komplikovan i skup. "Na ovaj način, cena spašavanja je oko milion dolara po osobi. Kada bismo umesto toga mogli na licu mesta da imamo lokalne ljude, obučene za ovu vrstu situacija, mogli bismo i da reagujemo mnogo brže i da operaciju sporiovodimo mnogo jeftinije. Jedno od rešenja je transfer tehnologije i poboljšanje obuke lokalnog stanovništa u regionima koji su skloni zemljotresima. Svi znamo koji su to regioni: Kina, Iran, Filipini, Indonezija i, naravno, delovi centralne Amerike. To su područja gde moramo da razvijamo kapacitete za potragu za preživelima i njihovo spašavanje. Nema razloga da šaljemo ekipe iz Istanbula ili iz Japana kada bismo mogli da ih šaljemo iz prvog većeg grada", kaže Dejvid Aleksander. Izvor: bbc.co.uk/serbia
