Radulović se miješa u rad Islamske zajednice

Optužbe savjetnika ministra da muslimani ne doživljaju Srbiju kao svoju državu
Muslimani jesu državljani Srbije, ali izgleda da deo muslimana ne doživljava Srbiju kao matičnu državu. Bošnjaci se ovde osećaju kao nacionalna manjina, pa u pitanje organizovanja svoje verske zajednice uvode nacionalni kriterijum, odnosno iskazuju težnju da preko postojećeg verskog jedinstva uspostave i nacionalno jedinstvo sa matičnom državom Bosnom i Hercegovinom.

Radulović se stavlja direktno na stranu Sulejmana Ugljanina i pogrešno definiše njegov sukob sa Islamskom zajednicom
Islamska zajednica u Novom Pazaru pokušava da postane ne samo nosilac i
promoter islamske vere i kulture, već i zaštitnik nacionalnih interesa
bošnjačke nacionalne manjine u Srbiji. Takve pretenzije su izazvale
spor izmeðu Bošnjačkog nacionalnog veća na čijem je čelu Sulejman
Ugljanin i dela Islamske zajednice na čijem je čelu trenutno muftija
Muamer Zukorlić. Bošnjačko nacionalno veće smatra da je ono kao civilna
institucija političkog sistema u Srbiji, jedino zaduženo i nadležno da
zastupa nacionalne interese Bošnjaka, u saradnji sa državnim organima
Srbije. Neki političari koji predvode bošnjačke političke partije
smatraju da je Islamska zajednica u Novom Pazaru preuzela, ili da
pokušava da preuzme, nadležnosti koje pripadaju graðanskim, a ne
duhovnim vlastima. Naravno, svaka verska zajednica čuva i afirmiše ne
samo veru nego i kulturnu tradiciju naroda koji okuplja oko sebe i u
kojem deluje.
Neosnovane optužbe da se Islamska zajednica bavi politikom
Problem, meðutim, nastaje kad verska zajednica pokaže volju da zastupa
i političke interese svojih vernika. Konkretno rečeno, deo Islamske
zajednice u Srbiji prihvata ne samo organizaciono potčinjavanje
Islamskoj zajednici u Bosni i Hercegovini, nego prihvata i politiku
bosanskog Rijaseta i njenog vrhovnog poglavara.
Radulović povezuje aktuelnu političku krizu u BiH sa situacijom u
Islamskoj zajednici u Srbiji podgrijavajući tako krizu i dirajući u
osjećanja Bošnjaka koji se nerado sjećaju rata u BiH.
Rijaset Islamske zajednice uporno zastupa stav da je Republika Srpska
genocidna tvorevina koju treba ukinuti. Ta ideja se ne može promovisati
u Srbiji, pogotovo to ne može da čini jedna verska zajednica. Srbija je
garant mirovnog sporazuma kojim je završen graðanski rat u BiH. Na
osnovama mirovnog sporazuma izraðen je Ustav BiH koji priznaje dva
ravnopravna entiteta, koji su deo svojih državnih nadležnosti preneli
na zajedničke državne organe. Ako na bilo koji način isključite
Republiku Srpsku iz Bosne i Hercegovine, cela ta državna struktura se
ruši. Interes Srbije, kao garanta mirovnog sporazuma, jeste da Bosna i
Hercegovina bude stabilna država, a ne da se njeno postojanje i
opstanak ponovo dovode u pitanje. Iako se to zasad ne kazuje otvoreno,
politička kombinatorika Rijaseta u Bosni i Hercegovini ne isključuje,
nego, naprotiv, podrazumeva jedan rezervni politički zahtev: «U redu,
ako ne možemo da ukinemo Republiku Srpsku, onda Bošnjacima u Srbiji
dajte prava koja imaju Srbi u BiH». U krajnjem ishodu taj rezervni
politički program mogao bi da preraste u sledeći politički stav: «Dajte
nam samostalnu regiju, autonomiju, a mi ćemo unutar autonomije dobiti
one državne nadležnosti koje Srbi imaju u BiH». Ta politička
kombinatorika nije prihvatljiva za Srbiju. Srbi su konstitutivan, dakle
državotvoran narod u BiH, a Bošnjaci u Srbiji su nacionalna manjina,
koja sva svoja prava može da zaštiti i sve svoje interese ostvari u
okviru demokratskog političkog sistema u Srbiji, i to jednostavnije i
delotvornije nego preko Islamske verske zajednice. Ukratko, ne može se
u Srbiji sprovoditi politički program Rijaseta u BiH, pogotovo to ne
može da čini verska zajednica.
Pogrešno i tendenciozno tumačenje otvorenog pisma reisu-l-uleme dr. Mustafe ef. Cerića predsjedniku Srbije Borisu Tadiću
Tako kaže reis iz Sarajeva. Reis u Srbiji kaže da ima. Islam u Srbiji
je priznat kao slobodna veroispovest od 1868. Znači, dogodine će biti
140 godina otkad u Srbiji postoji Islamska verska zajednica. Ta
zajednica islamske vere je starija od bilo koje druge u regionu, pa i
od one u Bosni i Hercegovini, u kojoj je Islamska zajednica
organizovana tek kad je Austro-Ugarska preuzela upravu nad tom
teritorijom. Reis sarajevski u tom istom pismu kaže da muslimani u
Srbiji imaju pravo da se organizuju kako žele, što u Srbiji niko ne
osporava, a onda pada u kontradikciju tvrdeći da muslimani u Srbiji ne
mogu imati svog vrhovnog verskog poglavara nego moraju njega priznati
za vrhovnog poglavara, kao što svoju zajednicu moraju potčiniti
Raijasetu bosansko-hercegovačkom. Ali jedan deo muslimana u Srbiji želi
da ima rijaset i reisa u Srbiji, dok deo muslimana žele da njihov
vrhovni verski poglavar bude u Sarajevu, a njihova organizaciona
zajednica utopljena u Islamsku zajednicu Bosne i Hercegovine. Meðu ovim
drugima je najviše Bošnjaka, ali ni oni u ovom opredeljenju nisu
jedinstveni. Deo muslimana Bošnjaka, kao i ogromna većina muslimana
Roma, Albanaca, Srba i drugih, osnovali su Rijaset Islamske zajednice
Srbije još u februaru 2007. godine. Zakon o crkvama i verskim
zajednicama, koji jemči verske slobode svakom pojedincu i svakoj crkvi
i verskoj zajednicu u Srbiji, ne može to pravo da im uskrati, kako
traže zastupnici stapanja Islamske zajednice Srbije i Islamske
zajednice Bosne i Hercegovine. Uostalom, Rijaset Islamske zajednice
Srbije ni na koji način ne osporava prirodnu težnju da muslimani u
Srbiji imaju duhovne i kulturne veze sa Islamskom zajednicom BiH, kao i
sa islamskim zajednicama svih drugih država.
Radulovićevo sopstveno tumačenje Zakona o crkvama i vjerskim zajednicma
gdje pokušava da opravda kršenje istog u slučaju priznavanja dvije
Islamske zajednice
Zakon o crkvama i verskim zajednicama se oslanja na Zakon Kraljevine
Jugoslavije o Islamskoj zajednici. Nikad u Srbiji nisu postojale dve
Islamske zajednice. Samo jedna. U duhovnom smislu je jedna jer su svi
muslimani u Srbiji suniti. Zakon im ostavlja slobodu da svoju
jedinstvenu zajednicu organizuju na osnovu svojih unutrašnjih,
autonomnih propisa. Kako god se organizuju, država tu organizaciju
priznaje. Do sada su organizovani Rijaset Islamske zajednice Srbije, sa
sedištem u Beogradu, a može biti i u bilo kom drugom gradu ako tako
odluče, a potom i Mešihat Islamske zajednice u Srbiji kao deo Islamske
zajednice u Bosni i Hercegovini, sa sedištem u Novom Pazaru ili
Beogradu i sa vrhovnim poglavarom u Sarajevu. Zakon o crkvama i verskim
zajednicama je toliko fleksibilan i demokratičan da omogućava da sve
organizacione jedinice islmaske zajednice u Srbiji mogu slobodno da
deluju i da uživaju sva prava koja pripadaju svim crkvama i verskim
zajednicama. Važno je naglasiti, da Zakon izričito priznaje da crkve i
verske zajednice imaju svoje autonomno zakonodavstvo. One su ureðene po
svojim propisima. Državna ureðenja se menjaju, a ureðenja verskih
zajednica, pogotovo starih tradicionalnih crkava kao što su pravoslavna
ili rimokatolička, ne menjaju se; državna organizacija i državna
ureðenja ne dotiču se unutrašnje organizacije hrišćanskih crkava.
Priznata autonomija obezbeðuje crkvama i verskim zajednicama da same
sobom upravljaju i da slobodno vrše svoju misiju: da šire verske ideje,
afirmišu versku kulturu, da imaju svoje škole i fakultete, da vrše
socijalnu misiju. Verske zajednice koje nemaju tako stabilnu i reklo bi
se večnu organizacionu strukturu, kao Pravoslavna i Rimokatolička
crkva, nego imaju dinamičnu i fleksibilnu organizaciju, prilagodljivu
državnim ureðenjima u kojima deluju, a takva je organizaciona logika
islamskih verskih zajednica, ponekad zapadaju u iskušenje da načelo
autonomije shvate kao mogućnost da se organizuju kao država u državi.
Takvo shvatanje je uvek štetno za versku zajednicu. Čini mi se da su
delovi Islamske zajednice u Srbiji upali u to iskušenje.
Kontradiktornosti i neistine u izjavi g. Radulovića u vezi podrške muslimana tzv. rijasetu
Ne može se govoriti da je Islamska zajednica probeogradska, jer su
težnje da imaju svoj rijaset i izaberu svog reisa prihvatili muslimani
na celoj teritoriji Srbije. Naravno ne svi.
Uvrede na račun glavnog muftije Muamer ef. Zukorlića
Pravo je muftije da preduzima mere za koje misli da doprinose
ostvarivanju njegovih planova i zaštiti onog dela Islamske zajednice na
čijem je čelu. Mislim da to nije mudar korak. Pritom je i nepravedan,
jer islamska vera ima više pristupa javnom servisu nego ikad ranije.
Svi mediji u Srbiji, uključujući i RTS, objektivno prate ono što se
zbiva u toj zajednici, izveštavaju o aktivnostima svih organa i delova
te zajednice. U svojim javnim nastupima muftija Zukorlić se u nekim
situacijama ponaša kao mlad i borben politički lider. Pošto nema
dovoljno iskustva sa demokratskim standardima i vrednostima, on polazi
od pretpostavke da je onaj ko ne podržava njegove ideje automatski
protivnik Islamske zajednice, čak i samih muslimana, pa traži da se
takvima uskrati pravo govora. Niko ne može da traži od javnog servisa
da nipošto ne izveštava o saboru na kome se bira reis ili da ne izvesti
da je na Bajram, reis u Srbiji priredio prijem u Domu Narodne skupštine
Srbije. To su dogaðaji koje mediji prate.
Logika čoveka koji politički misli i nema demokratsku kulturu jeste da
konkurenciju treba zabraniti. Muftija Zukorlić je više puta izjavio da
je jedina alternativa SDA, odnosno Sulejmanu Ugljaninu u Novom Pazaru,
Islamska zajednica. Ako se Islamska zajednica dovede u opozicioni odnos
prema jednoj političkoj stranci i prema državnim ili lokalnim vlastima,
onda se praktično otvara sukob izmeðu demokratije koju zastupaju
političke stranke i teokratije koju zastupa verski poglavar. Nije
logično očekivati da će politički uticaj koji imaju stranke na Islamsku
zajednicu u Novom Pazaru i politički uticaj lokalnih vlasti biti
suzbijeni tako što će se Islamska zajednica u Srbiji potčiniti Rijasetu
u Sarajevu. Ne znam šta muftija Zukorlić podrazumeva pod licemernim
odnosom države prema njemu. Pouzdano znam da nije bilo dvostruke igre
ili tajnih planova u Ministarstvu vera. Samo dosledna primena Zakona o
crkvama i verskim zajednicama, na osnovu koga svi muslimani u Srbiji
imaju punu slobodu veroispovedanja i slobodnog organizovanja u javnu
zajednicu koju država priznaje, štiti, poštuje i sa kojom saraðuje.
Zahvaljući nezrelosti nekih svojih verskih dostojanstvenika, muslimani
u Srbiji su došli u apsurdan položaj da država štiti verske slobode
svih muslimana, a da neki njihovi verski službenici traže da se ta
sloboda suzi i obezbedi samo onima koji priznaju da im je vrhovni
verski poglavar bosanski reis ul ulema dr Mustafa Cerić, a da se
zabrani sloboda delovanja onima koji priznaju reisa u Srbiji, Adema
Zilkića. To nije trezven zahtev i zato mu se ne može nikako udovoljiti.

Distanciranje u rješavanju nastalog problema, iako je Ministarstvo dužno da štiti autonomnost vjerskih zajednica
Nema druge mogućnosti. Oni sad traže da država tumači i primenjuje
njihov Ustav. Zakon o crkvama i verskim zajednicama nije Ministarstvu
vera dao u nadležnost da tumači Ustav crkava i verskih zajednica. Ako
postoji spor, onda unutar same zajednice mora da postoji organ koji
rešava ustavne sporove.