HomeAktuelnostiNovi Suljovi biseri 21. Februara 2011. Aktuelnosti 1265 | Glas islama | Broj 208 | IZ MOG BEOGRADSKOG UGLA | Ana Mileusnić | Sulejman Ugljanin je ponovo počeo da se pojavljuje u javnosti i prosipa „bisere“, a najnoviji je bio povodom hrišćanskog praznika Svetog Save. Gospodin ministar bez portfelja je osetio potrebu da i on kaže neku povodom reakcije glavnog muftije Muamera Zukorlića, koji je argumentovano objasnio zašto Sveti Sava ne bi trebalo da bude školska slava, a pogotovo ne Bošnjacima i muslimanima kojima lik i delo ovog hrišćanskog sveca nisu u veri i tradiciji. To je Sulju podstaklo da odreaguje i objasni javnosti, mada na prilično nejasan način, kako Muftija nije u pravu i da je prisustvovanje predstavnika manjina Svetosavskoj akademiji fakultativna stvar! Potom je nastavio izlaganje kako je svetosavlje temelj srpskog verskog i nacionalnog identiteta i to je jedna od poželjnih (?!) razlika manjina koje imaju sopstveni identitet (!?). Znači, tu smo! Iako je rečenica konfuzna, jasno je da ovaj vazal zvaničnog Beograda, koji je svojevremeno, kada je trebalo doći do vlasti, na sva usta pričao o samostalnom Sandžaku i bošnjačkom narodu, sada te iste Bošnjake naziva manjinom. Meðutim, ovo nije kraj nebuloze koju smo svi imali priliku da čujemo. Ono što sledi je „hit“. Ministar bez portfelja je dao „ingeniozno“ objašnjenje ko bi trebalo da prisustvuje Svetosavskoj akademiji. „Regularno bi bilo da prisustvuju roditelji, a ne deca. Zašto ne deca? Zato što su deca maloletna i ne poznaju ni svoju veru, a kamoli tuðu i postoji mogućnost asimilacije.“ Kakva izjava! Ko je uspeo da shvati poruku – svaka mu čast! Na koga se uopšte odnosi ova izjava, na koje roditelje, na koju decu? Zaista ne mogu da protumačim nepovezane misli. Za to je ipak potrebno stručno lice! Mada, od kada sam pre nekoliko nedelja u jednom beogradskom tabloidu pročitala ispovest Sulejmana Ugljanina, ministra bez portfelja, postalo mi je malo jasnije o kakvoj ličnosti se radi. Saznala je vaskolika javnost da je on, u stvari, „bokser koji voli ruže“, da je odrastao u Kosovskoj Mitrovici, kako je izgledalo njegovo odrastanje u porodici sa tri brata i tri sestre i još mnoge detalje. Dirljiva ispovest bošnjačkog Rahmana Morine počinje pričom o detinjstvu u Kosovskoj Mitrovici, gde je njegov deda kupio imanje, a koja je tada bila deo Sandžaka. Onda nam se Suljo prisetio ružičnjaka svog amidže: „Moj amidža je gajio cveće tako da sam odrastao u ružičnjaku. I danas gajim cveće i kada odem vikendom kući možete me naći u vrtu meðu ružama.“ Bas lepo, sada znamo gde Ministar odmara dušu, samo nije jasno od kog posla? Elem, Ugljaninova ispovest se nastavlja pričom o tome kako je zahvaljujući ocu, koji je bio vrstan stolar i dobro zaraðivao, porodica lepo živela, te kako su imali mnoge luksuzne stvari: bicikl, radio „Filips“, kojeg su stavljali na prozor kako bi svi u komšiluku slušali muziku, a u sedam su obavezno slušali „Glas Amerike“. Takoðe saznasmo kako je Suljina najstarija sestra Sanija bila očeva mezimica i autoritet. „Kada sam krenuo u prvi, ona je završila osmi razred i htela u srednju, a roðaci su skočili na oca: ’Jesi li normalan, daješ ćerku u srednju školu, tamo se skidaju u kupaći kostim na fizičkom. E žensko je sramota.’ Meðutim, otac ih prekine i kaže da će sestra ići u srednju školu gde se fizičko radi u trikou“, priseća se Ugljanin. Takoðe se gospodin Ministar seća i kako su za vreme komunizma njegova porodica i ostale komšije u Bošnjačkoj mahali održavali verski život. Za sebe reče da je od ranog detinjstva postio Ramazan. Potom se u Suljinoj ispovesti reðaju priče kako je kao bokser proputovao SFRJ, kako je u Sarajevu, gde je bio na studijama, zavoleo motore, pa imao običaj da se sa društvom provoza do Trsta po farmerke ili do Turske po jakne. Uglavnom, životopis Ministra se završava pričom o njegovoj ženi, deci, unucima. Takoðe, Suljo nije zaboravio da spomene da je u politički život, pa i na lidersku poziciju SDA, došao jer mnogi nisu hteli, a ni smeli, zato što su bili članovi Saveza komunista. Sve je ovo lepo, ali na nivou romansirane biografije. Pitam se, a šta je sa delom biografije o Suljinom bekstvu iz zemlje 1993. godine, gde se to krio do 1996. godine, dok je za njim bila raspisana Interpolova poternica zbog sumnje u krivično delo, koja je i dalje na snazi. Da nije slučajno bio u Turskoj, a ako jeste – šta je tamo radio? Onda, mogao bi da pojasni kako je postao ministar, pa kako je zaradio dva stana u Beogradu…? Najviše bi trebao Suljo da objasni Bošnjacima preko čijih leða je došao u Beograd, zašto ništa, ama bas ništa nije uradio za njih. To je ono što bi trebalo da uradi, a ne da se bavi Svetim Savom i objašnjenjima ko treba da prisustvuje proslavama tog praznika i zašto.
