HomeMediji / AgencijeSandžakIZVEŠTAVANJE O RELIGIJI 18. Oktobra 2007. Sandžak 1366 Da li je moguće biti bolje obavešten o verskim temama Mediji u Srbiji bave se verskim područjem sporadično i bez odgovarajuće dubine. Medijski dogaðaj vezan za religiju je verski praznik, incident ili skandal, što svakako prodaje “novine” ali je u raskoraku sa sve većim obimom i značajem koji verske teme imaju u današnjem svetu. Teško da može iznenaditi neobaveštenost prosečnog predstavnika ovdašnje medijske publike kad se povede razgovor o svojoj, a pogotovo tuðoj religiji. Iako se po Popisu iz 2002. godine u Srbiji gotovo 95 odsto graðana izjasnilo da pripada nekoj veroispovesti, za mali broj njih se može reći da su kvalifikovani vernici, jer se njihovo versko opredeljenje uglavnom očituje kroz retke životne prilike kad se bira sveštenik za krštenja, svadbe ili sahrane. Nedovoljno aktivnom i neodgovarajućem pristupanju religiji svakako da doprinose i sveštena lica, koji su često zabavljeni temama koje od njih vernik ne očekuje, ali koji i onda kad istinski žele da naveste “radosnu vest” ne uspevaju u potpunosti da je prenesu. S druge strane, religijsko ne prestaje da privlači, ali ni njegova medijska slika ne prestaje da izaziva pitanje da li je moguće biti bolje obavešten o verskim temama. Milorad Vujkov, novinar obrazovnog programa na nekadašnjoj TV NS, procenjuje da ni posle 20 godina ovde još uvek ne splašnjava zanesenost religijom kao nečim extra-posebnim, pa tako i vrlo interesantnim za prosečnog gledaoca, slušaoca ili čitaoca, ali se mediji, i kada prate verske dogaðaje, zadržavaju na folkloru i običajima. Nivo kvalifikovanosti Slično mišljenje ima i Draško Ðenović, dopisnik „Foruma 18“ – novinske agencije za verska prava i slobode iz Osla, koji smatra da bi bilo mnogo korisnije da se o religijama informiše i mimo velikih verskih praznika poput Božića, Uskrsa, Kurban-Bajrama, Pashe i sl, ili povodom odreðenih incidenata i napadima na sekte (uobičajeno izvedenih po principu „držte lopova“), već tako što bi se javnost obaveštavala dosledno i kontinuirano. To što se novinari tek povremeno bave verskim temama utiče na nivo kvalifikovanosti u pristupu. Po mišljenju Aleksandra Ðakovca, direktora Hrišćanskog kulturnog centra iz Beograda: „Mediji ovo područje pokrivaju amaterski, neprofesionalno, uz retke izuzetke. Gotovo je pravilo da se u tiražnim novinama, televizijskim i radio emisijama, pokazuje osnovno nepoznavanje religije o kojoj se govori, nepoznavanje titulacije sveštenstva, itd.“ Tomislav Žigmanov, publicista i predavač na Katehetsko-Teološkom Institutu u Subotici, nivo kompetencije novinara ocenjuje kao slab, „jer velika većina njih nema ni elementarno znanje o religijama! Jedno od najnekompetentnijih u lepezi novinarskog rada“. On procenjuje da Javni servis, koji ima zakonsku obavezu negovanja maðunacionalne i verske tolerancije, preferira Srpsku Pravoslavnu Crkvu izveštavajući pristrasno u odnosu na druge, negujući antisektaški diskurs i rado politički instrumentalizujući religijske dogaðaje. Po njemu komercijalni mediji pišu otvorenije i kritičkije, ali je kod njih veći stepen nekompetencije i izraženiji senzacionalizam. Aleksandar Ðakovac takoðe primećuje pristrasnost u izveštavanju o verskim zajednicama. Po njemu se mediji mogu po svom pristupu podeliti na tri grupe: „Kod pojedinih komercijalnih medija, nazovimo to prvom grupom, odnos prema crkvi, konkretno SPC, je krajnje netrpeljiv, što se i ne skriva. Emisije su koncipirane tako da crkvu prikažu u najlošijem svetlu. Čak i u vestima se primećuje jasno nipodaštavajući, neprijateljski odnos prema crkvi. U drugu grupu spada većina komercijalnih medija koji se ni ne trude da profesionalno pokrivaju područje religije. Za ovu tematiku su zainteresovani samo u pojedinim prigodama. U treću, najmalobrojniju grupu spadaju oni komercijalni mediji, koji u većoj meri profesionalno izveštavaju o verskim pitanjima i imaju (samoedukovane) novinare“. Javni servis pristrasan Draško Ðenović podseća da je RTS nedavno potpisao ugovor s tzv. tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama o njihovom predstavljanju u svojim programima. S druge strane, „kao javni servis njegova dužnost je da predstavlja aktivnosti SVIH verskih zajednica tj. svih graðana u Srbiji, a ne samo tradicionalnih, jer mnoge netradicionalne verske zajednice imaju više vernika od tradicionalnih“. Po njegovom mišljenju u sredinama gde je uglavnom jednonacionalno i jednoreligijsko stanovništvo drugi praktično nemaju pristup medijima, ali ipak ima i svetlih primera: „Na jugu Srbije čak 7 radio-stanica prihvatilo je da besplatno emituje 15-minutni radio program Trans Word Radia na romskom jeziku jer su shvatili da religijski programi utiču na smanjenje kriminala i redovnije pohaðanje škole. Prema pisanju Glasa islama, pripadnici Islamske verske zajednice pre 3-4 godine nisu mogli da objave oglas o Dopisnoj školi islama ni u jednim jedinim dnevnim novinama u Beogradu“. Rifat Namliði, dopisnik Glasa Islama iz Novog Sada, ukazuje da ovakvi problemi još nisu prevaziðeni: „Nisu sve religije ravnopravno zastupljene, to je očigledno. Da li je to plod samo toga što je SPC najbrojnija, pa tako ima i najveće mogućnosti, ili je razlog u tome što urednici u bloku koji je posvećen religijskim temama posvećuju najviše vremena onoj religiji kojoj sami pripadaju?“ – prema njemu uzrok problema može biti i to što verske zajednice nemaju uvek kadrove osposobljene da kroz medije kvalitetno prezentuju svoju zajednicu. Takoðe, podseća Namliði, važno je obaveštavati o običajima iz verskog života naših suseda jer poznavanje smanjuje mogućnost predrasuda, pa tako i incidenata. Portparol i pristrasnost Da bi se stanje u izveštavanju o religijama popravilo potreban je značajan zaokret i osavremenjavanje u verskim zajednicama, ali i u medijima koji nisu uvek dovoljno društveno odgovorni. Od verskih zajednica se očekuje bar uspostavljanje kvalitetne informativne službe i portparola kako bi se namirila potreba za brzom i objektivnom informacijom, a od medija da religijama pristupe manje pristrasno i obrazovanije. Deo odgovornosti za količinu verske i medijske tolerancije leži svakako i na verskim zajednicama. Draško Ðenović iz Foruma 18 navodi primer: „Pre nekolikog vremena je SPC tražila da nedeljnik Pančevac ili ne objavljuje raspored bogosluženja sekti na teritoriji Pančeva, ili da više ne objavljuju raspored bogosluženja hramova SPC. Pančevac je to odbio uz obrazloženje da su bogosluženja javni skupovi i da će oni nastaviti da objavljuju raspored bogosluženja svih verskih zajednica na teritoriji Pančeva“. Aleksandar Ðakovac kaže da je u poslednje vreme ima različitih ekstremističkih sajtova koji ne kriju svoju želju da se obračunaju, kako sa pripadnicima drugih nacija i veroispovesti, tako i sa neistomišljenicima u SPC (gazimestan.com, novinar.de, ihtus.eu), koje je Sinod SPC osudio zbog paracrkvenog delovanja. Autor: MIROSLAV KEVEŽDI
