Ramazanski puč – državni udar na verske slobode

Oba problema se tiču vlasti u Srbiji, i to sve tri grane
vlasti, a najviše izvršne. S jedne strane, tu je reč o ugrožavanju
slobode veroispovesti graðana Srbije, kako verujućih, tako i
neverujućih. Ugrožena je, naime, njihova sloboda vere, ali i sloboda od
vere. S druge strane, svedoci smo periodičnih talasa antimuslimanskog i
antiislamskog ponašanja i delovanja u Srbiji bez adekvatne reakcije
državnih institucija. U oba slučaja nije, dakle, reč samo o nekakvoj
unutarmuslimanskoj podeli u Sandžaku, koja ne bi trebalo da se tiče
nemuslimana.

Ukupno
stanje meðureligijskih odnosa u Srbiji se pogoršalo s Koštuničinom
vladom, prošlom i sadašnjom, a time i odnosi države, crkava i verskih
zajednica. Položaj Srpske pravoslavne crkve je tu, svakako, puno bolji
nego što je bio u Miloševićevo vreme, ali je i lošiji za manjinske
verske zajednice (nove i stare), iako sada postoji zakon, a tada ga
nije bilo. Država, odnosno vlada Srbije, ugrožava verske slobode svojih
graðana, i to, pre svega, čine vladajuće stranke u ime države, a
naročito ona stranka kojoj je poveren sektor odnosa s verskim
zajednicama. Reč je tu, dakako, o Ministarstvu vera koje kontroliše
Demokratska stranka Srbije. Prisetimo se samo doslednog ponašanja i
delovanja funkcionera DSS s priličnim kumulativnim efektom u pogledu
ugrožavanja verskih sloboda i meðuetničkih odnosa: 1) zalaganje njihove
bivše ministarke prosvete da se potisne darvinizam, a afirmiše
kreacionizam u školskim programima; 2) skandalozne verzije (pred)nacrta
Zakona o crkvama i verskim zajednicama i sada već aktuelnog Zakona koji
sadrži diskriminatorske odredbe o načinu registracije netradicionalnih
religijskih organizacija; 3) širenje moralne panike oko sekti (čemu
doprinosi policija i njen sadašnji ministar iz redova DSS); 4) rasizam
u odnosu na Rome u Skupštini Srbije, ispoljen, opet, od stane poslanika
iz DSS.

Ako tome dodamo i predrasude u našim sudovima i
opstrukciju pravosuða u procesima vezanim za kler SPC, postaje još
jasnije na koji način vlast u Srbiji ugrožava ustav i zakone. Oko tog
poslednjeg slučaja morao je nedavno da reaguje i novi Ministar pravde.
Tu, dakle, često dolazi do ustavnih prekoračenja, a vlada ne poštuje ni
svoj vlastiti zakon. U vezi s dogaðajima u Sandžaku, prekršen je, na
primer, član 7 Zakona o crkvama i verskim zajednicama,
koji je donela Koštuničina vlada i njen ministar vera: „Država ne može
ometati primenu autonomnih propisa crkava i verskih zajednica“. Kada
vas na takva kršenja zakona upozorava sandžački muftija, lider jedne
tradicionalne verske zajednice, to pomalo zvuči kao zahtev sovjetskih
religijskih disidenata iz Brežnjevljevog vremena, koji su i sami nekad
davno pozivali državu da poštuje svoje sopstvene zakone. Ni više, ni
manje od toga.

Da li veću težinu ima Objediniteljski sabor Islamske zajednice u Srbiji (IzuS)
u Novom Pazaru i usvajanje ustava te zajednice, ili, pak, oktobarski
sastanak u pazarskom hotelu u sitne sate i tobožnje smenjivanje muftije
Zukorlića sa svih mesta u Mešihatu IZ Sandžaka? A DSS-ov ministar vera
je odmah primio »tadžiste« kao zvanične predstavnike IzuS.
Ako tome još dodamo mesec dana unapred pripremljeni bajramski prijem u
Domu Narodne skupštine i naklonost javnog servisa jednoj od strana u
sukobu, od samog početka, tu onda ima previše poklapanja. Može neko
doista da kaže da se nije moglo predvideti šta će se desiti uoči
Bajrama, ali desio se prevrat pred sam kraj ramazanskog posta (što je
predstavljalo svojevrsnu desakralizaciju od strane »pučista«), dok je
sandžački muftija bio na putu u Maroku, a njegov zamenik u Zapadnoj
Evropi. Nisam siguran da se nekoliko stotina zvanica tu osećalo
prijatno ako se uzmu u obzir dogaðaji koji su neposredno prethodili tom
prijemu. I uopšte, tkud ideja da se organizuje verski praznik u
Narodnoj skupštini? To je, svakako, presedan. Šta je sada sledeće?
Božić, Uskrs (starokalendarski, novokalendarski), Jom Kipur? Hoće li za
jednu decu da zovu Božić Batu, a za drugu Miku Hanuku? Ðinðićeva vlada,
recimo, nije organizovala bajramski doček u skupštini, ali je zato
sandžački muftija išao s privrednom delegacijom u Dubai i tamo ostavio
izvanredan utisak na domaćine. Poruka je tu bila jasna – daj da radimo
zajedno, najbolje što možemo, a neka svako slavi svoj praznik bez
mentorstva države.

Iznete su potom i ozbiljne optužbe za cezaropapizam
jednog lokalnog političara, predsednika novopazarske opštine. Tu, pre
svega, mislim na Ugljaninov svojevremeni zahtev za ukidanjem IZ
Sandžaka i preuzimanjem verskih poslova od strane Bošnjačkog
nacionalnog veća Sandžaka, što bi bilo direktno preuzimanje verskih
struktura od strane političkih. Da li ovoj vladi doista odgovara
nekakav politički islam na tlu Srbije? Govori se tu, najzad, već dugo i
o saradnji nekih sveštenika, imama, s obaveštajnim službama. To je
jedna ozbiljna optužba koja stiže s najvišeg mesta u IzuS
i morala bi da se ispita. U BiH su, na primer, objavljene knjige s
imenima sveštenika iz tri glavne verske zajednice, koji su izgleda
saraðivali s obaveštajnim službama u SFRJ i docnije (tzv. plava, zelena
i crvena knjiga).

Po svemu sudeći, država se, uz blagoslov SPC (uvek poželjan, ako ne i neophodan) opredelila za prevrat unutar IzuS.
Oni redovno zamute stvar do kraja, naročito Ministarstvo vera, a onda
se, tobože, ne mešaju. Proizvedu krizu i ostave je. Kako se sada,
recimo, osećaju ostale verske zajednice u Srbiji kada imamo indukovani
raskol unutar Islamske zajednice? Je li neko o tome razmišljao? S kim
će sada da se radi u IzuS, kod koga ići, s kim se sastajati? Sve to je sada do kraja ispolitizovano.

U
Zakonu o crkvama i verskim zajednicama nalazi se, inače, jedan
besmisleni, ali ne slučajni član (čl. 19) u kome se veli da se „u
Registar ne može upisati verska organizacija čiji naziv sadrži naziv
ili deo naziva koji izražava identitet crkve, verske zajednice ili
verske organizacije koja je već upisana u Registar ili koja je ranije
podnela zahtev za upis“. Ovaj član će, svakako, biti aktiviran pri
razmatranju prijave Crnogorske pravoslavne crkve za registraciju u
Srbiji. Ali zašto je on besmislen? Zato što u religijskom svetu, meðu
crkvama i verskim zajednicama, istorijski gledano, stalno dolazi do
fragmentacije, raskola i podela u različite denominacije i frakcije
koje zadržavaju bar deo imena svoje matične zajednice (npr. Hrišćanska
adventistička crkva, Reformni pokret adventista sedmog dana, Crkva
božija hrišćana sedmog dana i sl.). U ovoj zemlji postoji, na primer i
Rimokatolička i Grkokatolička crkva, SPC i Rumunska pravoslavna crkva,
itd. Da li treba zabraniti istovremeno registrovanje Hriščanske
baptističke crkve i Hrišćanske nazarenske zajednice samo zato što obe u
svom imenu sadrže prefiks hrišćanski? Političke partije u Srbiji, na primer, nemaju nikakvih problema oko toga da u svojim nazivima zadrže termine kao što su demokratska ili srpska,
iako se neki od tih atributa pojavljuju i u imenima drugih političkih
partija. Što onda to ne mogu da čine i religijske organizacije kod
kojih je podela na denominacije običajena i redovna pojava?

Osvrnimo
se sada i na periodično antiislamsko i antimuslimansko delovanje u
Srbiji od 2004-2007, i to možda najviše pri državnim institucijama kao
što su vojska, policija, ali i sudovi. Da li je tu reč o tihom,
prećutnom kontinuitetu u odnosu na etničke sukobe 90-ih? Nekad je to
antiislamstvo latentno (etnička distanca), a nekad vrlo naglašeno: od
uništavanja retkih i izuzetno vrednih muslimanskih nadgrobnih spomenika
marta 2004. u Vojnom muzeju na Kalemegdanu, do upada u policijskim
čizmama u džamiju u Sjenici i maltretiranja imama oktobra 2007.

Burni
dogaðaji u vezi s muslimanima i islamom od dolaska Koštuničine vlade na
vlast u Srbiji obuhvataju i paljenje džamija i drugih verskih objekata
IZ u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, kada su uništeni ili oštećeni ne samo
verske graðevine, kancelarije i biblioteke IZ, nego i
kulturno-istorijski spomenici od neprocenjivog značaja (npr. džamije u
Beogradu i Nišu). Nekoliko dana nakon stradanja te dve džamije,
rukovodstvo Vojnog muzeja u Beogradu, na Kalemegdanu, naredilo je
uništavanje autentičnih i veoma retkih nadgrobnih spomenika iz 15. i
16. veka, dakle, još iz osmanskog perioda. To sve je bilo ne samo
antialbanska, nego i šira, antimuslimanska i antiislamska reakcija na
dogaðaje na Kosovu marta 2004. U svakom slučaju, kazne za prestupnike u
Nišu bile su više nego simbolične i svi se sećaju te farse od suðenja,
te arogantnog i besprizornog ponašanja optuženih nakon izricanja
presude, što je i direktna posledica njene neadekvatnosti. A šta tek
reči o izjavi nekadašnjeg funkcionera DSS, Obrena Joksimovića, o
mudžahedinskoj stranci u Skupštini Srbije i bojazni da ćemo »imati
Homeinija i Al Kaidu u Skupštini kao transmitere muslimanske i
fundamentalističke ideje«. Meðutim, proleća 2006. ti isti Obrenovi
‘mudžahedini’ Vojislavu Koštunici omogućuju opstanak na vlasti. Vlada
potom uvodi prinudnu upravu u novopazarskoj opštini i spasava Ugljanina
od opoziva na referendumu. Ne zaboravimo, isto tako, ni mart ove godine
i početak »afere vehabije«, što je, vrlo zgodno, proglašeno državnom
tajnom. Negde u tom periodu muftija Zukorlić (čiji automobil je, inače,
Jočićeva policija, na ponižavajući način, detaljno pretresala još
avgusta 2006.g.) iznosi zahtev da se dostave dosijei imama saradnika
obaveštajnih službi SFRJ i Srbije.

Imamo,
dakle, opet proizvodnju kriza kao u Miloševićevo vreme, jer svojim
ponašanjem vlada nas samo gura u nove krize i na domaćem i na
meðunarodnom planu. Nama meðureligijski i unutar-religijski odnosi
neposredno utiču na meðunarodne (primer Makedonije, Crne Gore, a sada i
BiH). Da li se predsednik Tadić zaista susreo s reisom Cerićem krajem
marta ove godine (uz prisustvo ministra Ljajića i muftije Zukorlića), i
da li se tu zaista govorilo o istorijskom i moralnom pravu IzuS da bude
u duhovnom savezu sa IZ u BiH? Je li tu bilo reči o pokretanju novog
srpsko-bošnjačkog dijaloga, preko potrebnog nakon ratova i zločina
devedesetih. Šta će sad ova država da uradi povodom toga? Hoće li ona
da ispunjava svoje meðunarodne dogovore i obaveze, ili da se svaða s
Lajčakom u Bosni i tako nas gura u nove krize i probleme? A u
meðuvremenu se na lokalnim i regionalnim mitinzima, umesto
Miloševićevih, sve više nose slike ruskog predsednika.

Izazvan
je, dakle, raskol u Islamskoj zajednici u Srbiji. Kome odgovara takav
raskol? Kome je, početkom šezdesetih, odgovarao raskol u SPC i ko ga je
izazvao? Učimo malo od istorije. Ponekad je reč o neznanju ili
indiferentnosti, a nekad, opet, o vrlo lošim namerama kada je reč o
odnosima unutar Islamske zajednice. Izgleda da je nekima u Beogradu to
odgovaralo u skladu s principom – zavadi, pa vladaj.

5. januar 2008. Izvor: zamislisrbiju.org

Nebeska Srbija u kojoj su po ustavu sve religije jednake ali su u praksi neke malo "jednakije" od drugih.