HomeGlas islamaIntervjuMijenjamo ministre za prava naroda 24. Augusta 2009. Intervju 1105 Intervju za Pečat: Glavni muftija Muamer ef. Zukorlić Mi ne želimo da budemo taoci dva radna mesta, minisatra Ljajića i Ugljanina. Ministar Čiplić je, odgovarajući na moju optužbu da je struktura zaposlenih u državnim službama potpuno neizbalansirana na račun Bošnjaka, pokušao da odbrani neodbranjivu tezu da prava nisu nikom ugrožena u Srbiji, objašnjenjem da „imamo dva ministra u Vladi". Ako treba da menjamo dva ministra za ljudska prava, mi smo spremni na to. Ministar Čiplić nespretno braneći državu ponovo potvrðuje našu tezu da država pravi kozmetičke intervencije i vizuelne efekte. I Sejdo Bajramović je imao uspešnu karijeru, jedno vreme bio je i predsednik SFRJ. Svi su oni ostvarili svoju karijeru. To je razlika izmeðu poltronskog i partnerskog odnosa. Predstavnici Bošnjaka ili muslimana pristaju da reše svoje pitanje i svoju karijeru, a mi želimo da ceo narod bude poštovan. Formiranje Političkog saveta Islamske zajednice objasnili ste činjenicom da će ovo telo pružiti doprinos u sagledavanju političkih prilika. Šta je po vašem mišljenju suštinski problem Islamske zajednice, i šta je to što nedostaje muslimanima u Raškoj? Islamska zajednica se, kao institucija, ali i sa pozicije njenih članova, oseća nesigurno i nezaštićeno u ovoj državi. Sve ono što nam je po Ustavu i zakonu garantovano, uglavnom se ne poštuje. Ustav garantuje ravnopravnost sa drugim crkvama i verskim zajednicama, što je u našem slučaju izostalo, jer se sasvim jasno primenjuju dvojni standardi prema SPC i Islamskoj zajednici. Osim toga, Ustav nam garantuje odvojenost od države i političkih organizacija. Meðutim, mi nismo zaštićeni ni od jednih ni od drugih, a potvrda za to je ono što se desilo 4. oktobra 2007. godine, kada je izvršena svojevrsna agresija na Islamsku zajednicu. Iza agresije stajala je politička organizacija Sulejmana Ugljanina koja je delovala u dogovoru sa tadašnjim vlastima u Beogradu, konkretno sa Ministarstvom vera, Zavodom za statistiku i drugim državnim organima. Ovde se ne radi samo o tome da se Islamska zajednica osetila ugroženom, već o jako opasnoj političkoj poruci sa pozicije beogradskog režima, jer su verska prava najosetljivija. Čak i diktatorski režimi uzdržavaju se da nasrnu na ta prava. Decidno krivite državni vrh Srbije, iako bi mogao da se stekne utisak da je sukob unutar Islamske zajednice zapravo internog karaktera. Koji argumenti vam idu u prilog? Ako je činjenica da je početkom 21. veka režim nasrnuo na verska prava i na najbrutalniji način ugrozio sistem, mešajući se u to ko će rukovoditi verskom zajednicom, namećući svoj sistem sa ljudima koji su njemu lojalni i koji će izvršavati naloge svog režima, to predstavlja široku poruku o nesigurnosti i nezaštićenosti. Zakon o crkvama i verskim zajednicama jasno govori da može postojati samo jedna tradicionalna zajednica, a režim se potrudio da dozvoli registraciju novonastale nelEgalne zaJednice, pri čemuJe prekršio princip ravnopravnosti. U sličnom slučaju, na relaciji SPC i pokušaja uspostavljanja Crnogorske pravoslavne crkve, državni organi su se ponašali potpuno različito. S druge strane, pomenuti zakon garantuje da će verske zajednice svoje odluke donositi zaštićeni, i da će država pružiti asistenciju pri zaštiti funkcionisanja sistema i sprovoðenja odluka. Suprotno tome, korišćena je policija i pravosudni organi kako bi sprečili realizaciju legitimnih odluka. Isti slučaj pojavljuje se i kod vraćanja imovine i pitanja finansiranja crkava. Ministar vera govori o neka famozna dva miliona dinara koje je prošlih meseci davao Islamskoj zajednici, što predstavlja svojevrsnu uvredu, ukoliko se uzme u obzir da se, recimo, Bogoslovskom fakultetu ne daju dotacije, već je on kompletno na budžetu države Srbije. To je diskriminacija. Pomenili ste agresiju na Islamsku zajednicu i paraverske tvorevine Sulejmana Ugljanina. Kako u tom svetlu gledate na pomirenje Rasima Ljajića i Sulejmana Ugljanina, te koliko ovo rukovanje može promeniti odnos snaga u Raškoj? Približavanje Ugljanina i Ljajića pokazuje da ono što se desilo Islamskoj zajednici nema pozadinu političkih razlika. Tada se govorilo da jedno krilo čini Ugljanin, a drugo Ljajić, i da su podele u Islamskoj zajednici po toj političkoj osnovi. Ovo zbližavanje samo je pokazalo da se Rasim Ljajić i njegova politička organizacija nisu mogli poistovetiti sa Islamskom zajednicom kada su proklomovali zalaganje za jedinstvenu Islamsku zajednicu. Najpozitivnija stvar tog zbližavanja je izbijanje istine na videlo. S druge strane, govori se da će to zbližavanje doneti blagostanje u Sandžaku, investicije, infrastrukturu i zapošljavanje. Ukoliko to doprinese smanjenju političkih tenzija i uspostavi kolektivne političke kulture, to ćemo pozdraviti. Iskreno, mi smo rezervisani po pitanju te inicijative zato što je mentor svega vlast u Beogradu, a do sada nas vlast nije uverila da ima dobre namere, uključujući i činjenicu da je sve zasnovano na jednoj osnovi, a to je želja da se ovim prostorom zavlada kroz poltrone, a ne kroz partnere. Ako govorimo o koncepcijskim razlikama, ona je izmeðu nas i onih koji predstavljaju sluge beogradskom režimu, ogromna. Jasno stojimo na stanovištu da ne želimo da budemo neprijatelji ovoj državi, niti da ćemo učiniti nešto što može ugroziti njenu stabilnost i njen integritet, ali apsolutno ne prihvatamo poltronski status, već samo partnerski odnos. Ona treba da shvati da sve graðane mora da prihvati ravnopravno, bez obzira na to što se verski i nacionalno razlikuju. Da li smatrate da je Rasim Ljajić živi dokaz da jedan musliman u Srbiji može ostvariti uspešnu karijeru, i pritom biti voljen meðu Srbima? S jedne tačke glediša to jeste tačno, ali ovde nije pitanje da li to može jedan musliman. Mi ne želimo da budemo taoci dva radna mesta, minisatra Ljajića i Ugljanina. Ministar Čiplić je, odgovarajući na moju optužbu da je struktura zaposlenih u državnim službama potpuno neizbalansirana na račun Bošnjaka, pokušao da odbrani neodbranjivu tezu da prava nisu nikom ugrožena u Srbiji, objašnjenjem da „imamo dva ministra u Vladi". Ako treba da menjamo dva ministra za ljudska prava, mi smo spremni na to. Ministar Čiplić nespretno braneći državu ponovo potvrðuje našu tezu da država pravi kozmetičke intervencije i vizuelne efekte. I Sejdo Bajramović je imao uspešnu karijeru, jedno vreme bio je i predsednik SFRJ. Svi su oni ostvarili svoju karijeru. To je razlika izmeðu poltronskog i partnerskog odnosa. Predstavnici Bošnjaka ili muslimana pristaju da reše svoje pitanje i svoju karijeru, a mi želimo da ceo narod bude poštovan. Da li postoji razlika u poimanju vere kod muslimana u Sarajevu, Prištini ili Novom Pazaru. Da li možemo govoriti o jednoj veri i tri različite priče? Toje apsolutnojedna verau kojoj nemarazlikapoteritorijalnoj osnovi. Postoje razlike druge prirode, ali one postoje u svakom muslimanskom narodu. Različitim stepenom shvataju, prihvataju i različitim stepenom je primenjuju, i tu jedino možemo praviti neku razliku. Ono što pravi optičku varku jeste činjenica da se sve islamske zajednice jednako ne razvijaju; tamo gde se brže razvija, ona postaje predmet jače pažnje i u fokusu je javnosti. Pečat, 77/2009, str. 25 Priredila i razgovarala: NATAŠA JOVANOVIÆ
