Hodža nije bio prava prilika za muža

Glas islama | Broj 191
| Piše: Hajro-ef. TUTIÆ |
Kućenje iz početka i ženidba nisu bili laki za jednog mladog hodžu. Abida je bila jako viðena djevojka, prosio je ovaj, prosio je onaj, a sada se pojavio neki hodžica koji nigdje ništa nema, osim vjere u Allaha, i traži je za ženu. Dosta je, dakle, bilo teško u tom vremenu, a i kasnije. Kada bi god neki hodža htio da se ženi, bilo je opstrukcije.

Nakon povratka iz armije život je morao početi iz početka sa jednim novim iskustvom stečenim u vojsci. Moj neposredni starješina je govorio da čovjek koji završi vojsku kao da je završio jedan dobar fakultet. I zaista je tako. Vojska te nauči da se boriš i da zauzimaš odreðene strategije u odreðenim poslovima.
Dolaskom u Novi Pazar javio sam se na svoje radno mjesto imama i odmah počeo praviti planove šta dalje. Jedan od prvih planova bila je ženidba, polazeći od hadisa Poslanika a.s. da je farz svakome ko ispuni odreðene uslove da se oženi. I moja porodica, otac i majka, su mi govorili da moram da se oženim. Moj otac, pametan i mudar, rekao mi je da će da mi kupi kuću i da će da me ženi. Rakao je da meni kao mladom čovjeku ne priliči da budem neoženjen i da živim sam, već da moram da imam ženu na koju će se naslanjati dom. Roditeljski strah je bio opravdan jer sam kao mlad mogao da zalutam i napravim neku grešku. Njihov strah je bio u tome da ne pogriješim, kao mladić, i da ne upadnem u zamke dunjaluka. Na mene je vršen pritisak, a i osjećao sam da je vrijeme, pa me nisu morali mnogo ni moliti.
Bilo je tu raznih djevojaka, iz same čaršije, koje su mi zapale za oko, ali je u meni bila dilema, ja sam dijete sa sela u čaršiji. Svi moji su sa sela, pa ako uzmem djevojku iz grada, bojao sam se da ne doðe do sukoba i raskoraka izmeðu porodice iz grada i porodice sa sela i opredijelio sam se da tražim djevojku sa sela.
U redoslijedu mojih kriterijuma na prvom mjestu je bilo da tražim djevojku iz dobre porodice koja ima dobre korijene. Stari su uvijek govorili: „Od kakvih uzmeš, takva će ti djeca biti.“ Nije mi bilo važno da je djevojka bogata. Značilo mi je da bude lijepa, ali mi je taj njen korijen bio najbitniji. 
Našao sam djevojku na selu i oženio se po svim našim adetima koji su tada bili. Prosidba, ugovaranje, dogovaranje, prsten, svatovi. To je iziskivalo velike troškove i dosta me je opterećivalo. Kućenje iz početka i ženidba nisu bili laki za jednog mladog hodžu. Ali Alahova dž.š. pomoć me je pratila i nije postojao problem koji uz angažovanje nisam mogao da riješim. Ljudi su se sami nudili da mi pomognu i to, opet podvlačim, samo zahvaljujući Božjoj pomoći i pozivu za koji sam se opredijelio kada je bilo teško biti musliman, a kamoli hodža.
Djevojku koja se meni svidjela sam prosio još prije vojske, ali su me odbili pod izgovorom da neće da je daju zato što će da se odsele u Tursku. Kasnije sam saznao da nije bio to pravi razlog, jer se nisu odselili u Tursku, nego je razlog taj što nisam odslužio vojsku i što su tada hodže bile jako nepopularne. Slabo se živjelo, pogotovo mladi hodža koji je tek došao i nije imao uslova za život. Jedan njen roðak je tada rekao mom rahmetli tastu: „Nemoj da je daš za hodžu, hodže su sirotinja, a i on ti nije prema tvojoj Abidi.“ A Abida je bila jako viðena djevojka, prosio je ovaj, prosio je onaj, a sada se pojavio neki hodžica koji nigdje ništa nema, osim vjere u Allaha, i traži je za ženu. Dosta je, dakle, bilo teško u tom vremenu, a i kasnije. Kada bi god neki hodža htio da se ženi, bilo je opstrukcije. Jedna roðaka mi je pričala, kada su je prosili za nekog hodžu na selu, da je rekla: „Boga mi, ne mogu da ga uzmem, treba ja njemu svaki dan pet puta da prinosim ibrik i lavor da uzima abdest i da mu držim peškir. Ja taj toliki zahmet i posao ne mogu.“ Takva je svijest bila da se djevojke nisu baš jagmile za hodže.
Nisu mi je dali za ženu i ja sam otišao u vojsku, ali mi je vojnik Abdulah Dolovac, koji je kasnije došao u moju četu, rekao da se ona udala i ja sam digao ruke od nje i tražio sam drugu. Ono jutro što sam stigao iz vojske moja amidžinica mi je rekla: „E Hajro, hoće da ti daju onu djevojku. Došla je poruka i nemoj slučajno da tražiš neku drugu.“ Ja sam se začudio jer sam čuo da se ona udala, a ustvari je Abdulah nju bio zamijenio sa jednom njenom komšinicom.
Kada sam to čuo bilo mi je drago i poslali smo prvoðače-prosioce. Za prvoðače su se birali ugledni ljudi i otišli su u prosidbu. Prije nego što su je dali neko iz njene rodbine je postavio mom bratu ultimatum da ona i njen muž ne mogu da živi na selu, nego da moraju da žive u Pazaru. Birindži djevojka se može udati samo u gradu. Moj brat se malo drznuo i rekao da nas niko ne može da ucjenjuje, a moj amidža ga je pritegao za ruku i rekao: „Æut! Ne pita se on, nego se pitam ja. Ona će u Pazaru da živi, on je u Pazaru hodža i njemu ne treba žena na selu.“ I onda su oni „pustili riječ“. Običaji su bili kada se prosila djevojka da oni iz djevojkine rodbine naprave spisak šta traže da bi dali djevojku. Moji su to prihvatili jer su imali veliki merak da im ta djevojka bude snaha. Kada je bilo ubjeðivanje djevojke da pristane, jedni su govorili: „Nije on za tebe, ti si viðenija, on je siromah, hodže su goljare.“ Ali bila je i jedna njena tetka koja joj je rekla: „Uzmi hodžu, hodža je pošten i neće te prevariti. Neće ti doći pijan. Neće otići kod druge. Uzmi hodžu i bit ćeš rahat.“ Pored ostalog, i to je možda bio jedan od presudnih razloga da djevojka pristane. Njen otac je u startu bio za to da meni da njegovu ćerku jer smo se družili kroz džemat. Iako je bio sa sela bio je čvrst i jak vjernik i u gradu je važio kao jako ugledan čovjek.
Ugovorena je svadba za januar mjesec 1970. godine, i pao je veliki snijeg, tako da su svi putevi bili neprohodni. Meðutim, Allahova volja je bila da moj amidžić Nedžib Tutić bude rukovodilac u Preduzeću za puteve i on je angažovao svu mehanizaciju da se očiste putevi do Potreba i doveli su nevjestu u Landroveru do pred kućna vrata. Svadba je bila skromna i na seoski način, onako kako su adeti nalagali.
Nakon svadbe došli smo u Novi Pazar da bez stana započnemo novi život. Moja sestra i zet su imali dvije sobe i meni i mojoj ženi su ustupili jednu u ulici Borski kej. Bez obzira na nedostatak materijalnih sredstava postojala je posebna ljepota u džematu i berićet u svemu što smo radili. Išao sam iz Luga u Lejlek džamiju da klanjam, iako je džamija, odlikom Odbora, bila trovaktovna. Ova odluka Odbora da se u nekim džamijama klanjaju tri vakta bila je donijeta zbog toga što nije bilo dovoljno džemata na podnevskom i ikindijskom namazu, a i zbog manjeg plaćanja imamima koji su klanjali u trovaktovnim džamijama, jer se Odbor suočavao sa besbaricom. Petovaktovne su bile centralne džamije: Arap, Altun-Alem, Bor i Hajrudin džamija na Paricama, a sve druge džamije u gradu su bile trovaktne i tim imamima je bila plata manja. Lejlek je bila trovaktovna i ja sam iz Luga dolazio na namaze, ali bez obzira nato od džemata sam bio jako dobro prihvaćen.
Kada sam se ženio džematlije su pokupile dosta darova tako da i danas moja žena čuva tendžere i tepsije koje smo tada dobili kao svadbeni dar, a od džemata smo tada dobili na poklon i električni šporet, koji je za ono vrijeme bio pojam luksuza.
Kao oženjen sam ušao u novu etapu svog života, gdje mi se kao glavni problem nametnuo smještaj, iako mi je kod sestre i zeta bilo lijepo, ali tijesno. Babova priča, kada me je ubjeðivao da se zaposlim kao hodža, u kojoj mi je rakao da će mi kupiti kuću u Pazaru, davala mi je nadu da ću riješiti stambeno pitanje. Rekao sam to ocu, kojeg sam zvao Ago, da je vrijeme da razmišljamo da mi kupi kuću ili stan. U Vakufskom odboru su predlagali da mi naðu neku vakufsku kuću ili plac. Ispričao sam to ocu, a on mi je rekao „Sine, nikako neću da dozvolim da stanuješ u vakufskoj kući ili da koristiš vakufski plac. Neću, jer se bojim da se nešto ne oharamimo. Ja hoću da ti kupim, da bude lično tvoje.“ Te godine je moj brat otišao u Njemačku da radi i rekao mi je: „Hajro, traži sa Agom kuću ili plac, šta ti najbolje odgovara. Pošto smo ti obećali hoćemo da ti riješimo stambeno pitanje.“ Tako je i bilo i 1970. godine otac mi je kupio plac za kuću u ulici Sarajevskoj na Paricama.

Nastavit će se…