Bijograd bez belih munara

| Glas islama | Broj 204 | Iz mog beogradskog ugla | Ana Mileusnić |
Lako je pravoslavnom hrišćaninu da, ukoliko smatra da neki sveštenik loše radi i postupa, ode u drugu crkvu, jednostavno zato što ima puno pravoslavnih hramova. Isto važi i za katolika pošto u Beogradu ima osam katoličkih crkava, od kojih su četiri u centru grada. Pitam se šta da radi onaj ko je islamske vere, a ne slaže se sa ponašanjem i politikom koju vode Jusufspahići.

Prethodne nedelje sasvim slučajno, surfujući po internetu, naleteh na informaciju zvaničnog Beograda da Bošnjaci imaju sva prava koja ih sleduju, te da im nijedno nije uskraćeno. Veoma zanimljiva konstatacija – nema šta, ali ne odgovara ni faktičkom stanju, a bogami ni istini. Navikli smo u Beogradu i Srbiji da vlast uglavnom daje takvu vrstu informacija.

Meðutim, pitala bih: A šta je sa pravom na mesto za islamsku molitvu ili, narodski rečeno, za džamiju?

Koliko je meni poznato, a svoj grad, budući da sam druga generacija Beograðana, odlično poznajem, u Beogradu postoji samo jedna – Bajrakli džamija, koja datira iz šesnaestog veka. Ona je poslednjih četrdeset godina zaposednuta od porodične manufakture Jusufspahić. Istina, tu može da se doðe na molitve, ali da li se neko zapitao koliki su kapaciteti ovog verskog objekta i da li ima dovoljno mesta za sve vernike islamske vere?
Uostalom, neki i ne žele da dolaze da se mole sa Jusufspahićima, a druge mogućnosti nema. Naprimer, lako je pravoslavnom hrišćaninu da, ukoliko smatra da neki sveštenik loše radi i postupa, ode u drugu crkvu, jednostavno zato što ima puno pravoslavnih hramova. Isto važi i za katolika pošto u Beogradu ima osam katoličkih crkava, od kojih su četiri u centru grada. Pitam se šta da radi onaj ko je islamske vere, a ne slaže se sa ponašanjem i politikom koju vode Jusufspahići. Odgovor je jednostavan: Ništa, jer nema izbora!

Podsećanja radi, Beograd je za vreme Otomanskog carstva imao 273 džamije, od kojih je većina srušena u 18. veku od strane Austrijanaca. Preciznije, ostale su dve džamije – Bajrakli i Batal (koja zbog ostećenja nije bila u funkciji).

Batal džamija se nalazila na mestu današnje Savezne skupštine, a za vreme Mehmeda IV smatrala se najvećom i najlepšom graðevinom u Srbiji. Poredili su je sa Aja Sofijom. Ostećena je u 18. veku u napadu Austijanaca na Beograd.

Malo je poznata i činjenica da su Turci današnju srpsku prestonicu nazvali imenom Bijograd (Beograd) baš zbog broja džamija čiji su se minareti beleli.
Nego, ovo je sve istorija, a sadašnjica je katastrofalna. Niko od bošnjačkih predstavnika, beogradskih vazala, ne želi da poteže pitanje nove džamije. Nisam čula ni Ugljanina ni Ljajića da traže da se već jednom obezbedi prostor i parcela za izgradnju nove džamije. Uostalom, da budem iskrena, ne znam da li su ova dvojica uopšte vernici.

Doduše, znam za primer iz bliske prošlosti, konkretno da je Vojislav Šešelj obećavao džamiju u Zemunu. Ne bih ulazila u razloge zbog kojih je taj čovek ovo nudio, ali paradoks je da se pored toliko demokrata jedino otvoreni nacionalista setio da bi trebalo i muslimanima dati mesto za molitvu.
Rekoh jednom da je Beograd grad pun čudesa…

Naravno, od aktuelnog ministra vera Bogoljuba Šijakovića nije ni za očekivati da će pomoći realizaciju ovog neprikosnovenog prava svake verske konfesije.

Sudeći po ponašanju ministara Ljajića i Ugljanina, kao i zvaničnog Beograda, proteći će mnogo vode Dunavom i Savom dok se u Beogradu ne čuje molitveni poziv: “Allahu ekber, Allahu ekber, ešhedu en la illahe illallah…”

Preostaje samo nada da će se srpska vlast malo osvestiti i čuti vapaje islamskih vernika. Dok se to ne desi zvanični Beograd bi mogao da se “pokrije ušima” i ne plasira informacije o tome kako su sva bošnjačka prava u potpunosti ispoštovana.