Treba tim ljudima reći: Dosta!

Eto, noćas, poslije par dana, otišao sam kući, zaspao sam, a u pola dva mi je zvonio telefon. Ja sa svojih 79 godina brzo sam ustao, jer su napali na našu Islamsku zajednicu, isti – Mustafa Makić, Mirso Hodžić, Nusret Nuhović i Taip Jusufović, svi sa sinovima.
 

Ja sam godinama proganjan, zatvaran, kažnjavan. Sve je to bilo pod rukovodstvom Mustafe Makića i policije Slobodana Miloševića. Ja sam čvrsto stajao iza Sulejmana Ugljanina, a sada Ugljanin sve to pljunu i udari u islamski živalj Sandžaka. Sada njegovi sljedbenici, koji su ostali u nečare, kraj im je, udarili su u svoj narod i silom hoće da zadrže vlast. Ali ima muslimana u Sandžaku, znaju oni i prepoznaju ko je sila, a ko vjera.
Evo, braćo, prije mjesec dana me je imenovao Muftija za predsjednika Medžlisa u Sjenici. Od tada, ostavio je Mustafa Makić više od dvadeset hodža na nečare. Nigdje nisu mogli da se pokupe, nigdje nisu mogli da naðu zajednički jezik, plate nisu imali.
Ja, hvala Uzvišenom Allahu, do danas nisam od Islamske zajednice primio ni jedan jedini dinar, a 55 godina sam imam. Sirotinji nikad nisam uzimao ni za ukopninu, zato me je moj Muftija uzdigao u ove dane, staračke, da budem rukovodilac Islamske zajednice u Sjenici.
Od tada je pošlo na mene sve što je moglo. Dolazio mi Mirso Hodžić i Nusret Nuhović. To su moji roðaci, nekadašnji drugovi dok sam bio u SDA. Rade u Opštini pa su me molili da se ovoga ne prihvaćam. Ali, braćo, pošto su udarili na džamiju u Sjenici, zatvorili su džamiju kada je Mustafa Džigal umro, od tada ta SDA ne predstavlja za mene ništa. Zna se s kim su oni otišli i sada su trčali i molili ljude da glasaju za radikale. Svi njihovi odbornici su molili naše džematlije da glasaju za radikale, ali hvala Uzvišenom Alahu muslimani su prepoznali i glasali za ono što je bolje.
Muslimani Sandžaka su progresivan narod, oni brzo uoče i zlo i sreću i ne može ih niko voditi šejtanskim putem.
Navečer prije upada, jedan njihov pristalica je dolazio. Vidio je da ja nisam tu i da su tu svega dva-tri čovjeka. Vidio je da nema imama koji su boravili tu ovih dana. To je njima javljeno i oni su se organizovali i izvršili napad nešto iza dvanaest sati.
Eto, noćas, poslije par dana, otišao sam kući, zaspao sam, a pola dva mi je zvonio telefon. Ja sa svojih 79 godina brzo sam ustao, jer su napali na našu Islamsku zajednicu, isti – Mustafa Makić, Mirso Hodžić, Nusret Nuhović i Taip Jusufović, svi sa sinovima. Kada sam stigao, bilo je tu policije. Nemoguće je bilo prići do zgrade. Bilo je tu i oko trideset njihovih ljudi. To je sva njihova sila koju su sakupili u Sjenici.
Nekako sam se probio i ušao u zgradu. Tu sam našao inspektore.
Udaren je jedan naš čovjek, iz prijevare. Tražila je milicija da ga izvedu, ali on nije htio. Dali su mi čvrsto obećanje da će ga pustiti samo da uzmu izjavu od njega. Tako je i bilo. Ja sam ga zamolio i na moju molbu je izašao.
Tu me je Mustafa Makić optužio da hoću da odvojim Kosovo od Srbije, a ja se nikad nisam bavio tom politikom – samo vjerom. Ja i ne znam gdje je Kosovo i tamo nemam nikog. Svi moji su u Bosni, jedino sam ja ovdje. Ja sam vezan za Bosnu. 
Njemu sam na to uzvratio: Da li si potrošio Miloševića pare? Koliko si sad uzeo što si zavadio sandžački narod? Neka te je sramota!“
Pokušao je fizički da napadne na mene, ali policija mu nije dala.
Trideset godina me on proganja, i sa Udbom i sa policijom. Kuću bih napravio šta sam dao za kazne. Meni je kuću pretresala republička milicija, vojska mi je udarala na kuću, a za sve je to bio odgovoran Mustafa Makić.
Smatram da treba te ljude da obilježimo i da im kažemo: „Dosta! Dosta, Sulejmane Ugljaninu! Dosta, Mustafa Makiću! Dosta, Nusrete Nuhoviću! Dosta, Mirso Hodžiću! Nemojte zavaðivati muslimanski narod u Sandžaku! Pustite ih da žive – oni znaju da žive.“