Intervju: Latinka Perović, historičarka

Podržaću koaliciju, verovaću političkom lideru socijalista, ali moj
respekt će uživati onaj koji kaže: „Ja se stvarno kajem”. Ovde nikad
nije bilo pravog osnova državne i društvene zajednice. Nije bilo
radikalne kritike Miloševićevog nacionalnog programa, opozicija jeste
bila protiv rata, etničkog čišćenja, ali ideja Srbije kao nacionalne
države u etničkim prostorima nije bila tuða opozicionom pokretu

Razgovarao: Bojan Tončić
Photo: Stanislav Milojković

Politička istorija Srbije je istorija političkih sukoba i ubistava.
Mi još nismo društvo koje konflikte može da rešava na miran način. U
celom 19. i 20. veku, nemamo vladaoca koji je mirno sišao sa vlasti
– ili je prognan, ili ubijen. Imamo sukobe političkih partija koji idu
do istrebljenja. Imamo ubistvo jednog bivšeg predsednika,
reformatorskog premijera, previše nasilja. I moramo da kažemo da ćemo
praviti sistem koji isključuje nasilje kao osnovu za pomirenja. Kad
kažemo Hrvatima ili Muslimanima „izvinite”, to su politička izvinjenja
i ja ih ne negiram, ona su potrebna. Ali, mora da se uvede kategorija
kajanja za neke stvari. Verovaću političkom lideru socijalista,
podržaću koaliciju, ali moj respekt će uživati onaj koji kaže: „Ja se
stvarno kajem”, kaže, u intervjuu za „e-Novine”, istoričarka Latinka
Perović.

* Senzibilizovanje javnosti za takav stav ide veoma sporo?

Ne
može brže. Na školama za ljudska prava širom Srbije susrećem se sa
decom roðenom osamdesetih i devedesetih godina, iz okruženja koje nije
spremno da prihvati istinu. Od škole ne dobijaju ništa, ona je u
dubokoj krizi i kao vaspitna i kao obrazovna institucija. Ako su
vernici, ništa ne dobijaju od Crkve, čitava atmosfera je takva. Nema
saznanja da je to bitno za opstanak, mi smo daleko od toga,
radikalizujemo se, zbrajamo glasove, a to su posledične stvari. Ono što
je fundamentalno, svuda se jako sporo menja. Tamo gde ljudi znaju šta
je ljudska priroda, to se zauzdava, zakonima, državnom politikom,
institucijama, ne zbog gesta prema drugima, nego zbog sebe. Vrlo je
značajna spoznaja o tome šta se dogodilo, gde su vaše mogućnosti,
šanse. Ne mislim da je srpsko društvo u tome načinilo značajan zaokret,
ali i ne potcenjujem ove znake koji se ocenjuju kao slabi. Ta pomeranja
su vid odbrane društva od propadanja, neću da ih preuveličavam, ali ne
treba da se previðaju. To je proces i zato je nama važna Evropa. Sami
nećemo moći da napravimo pravnu državu. Pokazalo se da su obnovljene
sve karakteristike društva iz kojeg smo hteli da izaðemo, društva koje
je zatvoreno, jednopartijsko, idealizovano.

* Kako pružiti ruku nekome ko nije pokazao nikakvu nameru da
nešto promeni, ni najmanji znak spremnosti da prizna odgovornost za
stradanje ljudi u bivšoj Jugoslaviji i svog naroda?

U pravu ste, na političkom planu, koji je u velikoj meri odvojen od
društva, mogu da se prave taktički savezi i kombinacije i mislim da je
to taktički dopustivo i legitimno, ja sam za to da se stvori vlada koja
će pristupiti evropskim integracijama, koje su duh vremena. Jer, ne
postoji zemlja u istočnoj Evropi u kojoj je tako snažan blok protiv
evropske integracije kao što je to u Srbiji. Meðutim, prihvatanje
socijalista kao partnera je uslovno, njihova spremnost da podrže
Sporazum je samo nagoveštaj, to je vrlo važno, ali je uslovno. Njima se
sada iz javnosti vraća opomena, zbog svih iskustava i stradanja,
ispostavlja se da ljudi nisu zaboravili tu politiku i njene rezultate.
Mislim da socijalisti preko tog sporazuma treba da prelome i odnos
prema vlastitoj prošlosti, jer je ona bila u sukobu sa Evropom i sa
susedima, a ogromnu, užasnu cenu je platio srpski narod. On je platio
cenu vlastitom dezintegracijom, gubljenjem ugleda, vlastitim patnjama,
ovde. Moraju se razumeti reakcija javnosti i pitanja koja se
postavljaju socijalistima, bez obzira na to što neki meðu njima u to
vreme nisu bili aktivni i nisu jednako odgovorni.

* Ali, nema ni suštinskog ni personalnog otklona…

Smatram da je njihova spremnost da pregovaraju temeljan otklon
prema politici koja je Srbiju dovde dovela. Vrlo je važno da je
predsednik Tadić rekao da ne smatra nacionalizam budućnošću Srbije.
Išao je i na emotivni plan, a da objasnimo i drugi pol bola, da tako
kažem. Zoran Ðinðić se javio u početku traženja alternative, pripreme
za postkomunističko razdoblje. On je razlikovao etape, znao je da se
moraju uvesti zakoni koji će uvesti pluralizam i privatnu svojinu,
tržišnu

privredu. Ali to je duboka promena društva, transformacija koja je
potrebna za udaljenje od komunizma koji ovde nije došao na tenkovima
Crvene armije, nego je duboko ukotvljen u patrijarhalno društvo i
socijalni egalitarizam. S druge strane je Milošević, koji je
predstavnik partije koja je pedeset godina na vlasti bez konkurencije.
Ali, nije bilo radikalne kritike Miloševićevog nacionalnog programa,
opozicija jeste bila protiv rata, etničkog čišćenja, ali ideja Srbije
kao nacionalne države u etničkim prostorima nije bila tuða opozicionom
pokretu. Zoran Ðinðić je bio dublji i humaniji nego što je to smeo da
pokaže. On je apsolutno razumeo srpsku istoriju, smatrao je da je
problem Srbije u tome što nije napravila modernu državu, jer ovde nikad
nije bilo pravog osnova državne i društvene zajednice. Formulisao je
program brze integracije u Evropu, smatrao je da su integracije duh
vremena, bio je za sporazum sa susedima, za sankcionisanje ratnih
zločina, verovao je da će izlečenje od socijalnog konteksta u kojem su
se dogodili svi ti ratovi biti prepušteno institucijama, izmeðu ostalih
i Crkvi. Imao je velika očekivanja od društva, to je veliki pregalački
poduhvat, koji on simbolizuje. On je bio čovek koji izražava težnje
srpskog društva prema modernoj državi, koje su i ranije postojale – da
postoji realna država u kojoj vlada zakon, postoji odnos tolerancije,
pojam ka opštem dobru, želja za povezivanjem sa svetom i razvojem. Taj
program je zaustavljen, blokirano je približavanje Evropi. Stranke
moraju da uspostave odnos prema prošlosti, pogotovu to moraju da urade
društvo, nauka, kritička misao.

* Pomenuli ste društvo, a u njemu i dalje postoje dve Srbije.
Kako da se sada postavi ona Srbija koja je bila antimiloševićevska,
antiratna, blok koji se protivio ratu, palio sveće za sve žrtve rata,
razvijao crni flor?

Nije moguća prevara društva da se sad kaže – jesam za Evropu,
potpisujem Sporazum, a u odnosu na sva druga otvorena pitanja da ostanu
neodreðeni i prete da se, u svakom trenutku, mogu vratiti na tu
politiku. Mislim da je javnost to osetila i da reaguje; to je širok
raspon reakcija, od onih koji to smatraju rehabilitacijom, do onih koji
to prihvataju uslovno, „u redu, vi ste spremni da se menjate, ali to od
prvog dana morate dokazati”. Postoji problem našeg razumevanja Evrope.
Mi na taj proces gledamo sa stanovišta naše koristi u ekonomskom
smislu. Srbija je uvek govorila da želi nauku i tehnologiju, ali i da
ne želi evropske vrednosti. Pre svega vladavinu zakona, pravnu državu,
koja garantuje sigurnost privatne svojine, bezbednost, jednake
mogućnosti za graðane. Mi smo pred problemom da napravimo pravnu državu
i to važi za ceo Balkan. Evropska ideja je vrlo bitna sa stanovišta
zajedničke perspektive balkanskih naroda. Jer, bez nje bismo se i dalje
klali kao žuti mravi oko granica i nacionalnih država. A sada postoji
mogućnost civilizovanja, razvoja, stvaranja mogućnosti da vlada zakon,
kao uslov slobode i napretka. To je program za koji je potrebno
pomirenje, koji redefiniše sve arhaične ideje iz prošlosti. Ako
ostanemo na ideji nacionalne države koja je počela da se stvara 1804,
za mene je to istorijski ćorsokak zbog kojeg gubimo vreme. I prema tome
moraju da se odrede sve stranke i ova dva bloka.

* Dve Srbije?

Nisam ni ranije bila privrženik te sintagme, jer mislim da je reč o
dve istorijske tendencije, da li ćemo da se vratimo na
devetnaestovekovnu državu, ujedinjenje celog srpskog naroda u granicama
etničke države, što znači da ratujemo i prekomponujemo balkanski
prostor, ili ćemo da razvijamo modernu evropsku državu i prihvatamo
univerzalne vrednosti koje prihvataju naši susedi i cela Evropa. To su
tendencije koje postoje u modernoj srpskoj istoriji i one se stalno, na
različite načine,

manifestuju i odmeravaju. U nejednakom su odnosu, ali to je i danas
ključno pitanje i čini mi se da se nedovoljno jasno politički
artikuliše. Zbog toga postoji ta užasna moralna i politička konfuzija u
društvu. Ako i dalje ostaje problem prekomponovanja balkanskog
prostora. Malo – malo pa kažemo da ćemo biti lider na Balkanu i
jugoistočnoj Evropi, da smo devastirali vojsku, degradirali jednu od
glavnih institucija Srbije, znači da suštinu evropskih integracija
nismo prihvatili, ma koliko se busali u grudi.

Æosić kaže u „Vremenu vlasti” da „nećemo birati sredstva, jer je to
jedini način da se održimo”. A ja mislim da sredstva nas odreðuju, našu
suštinu, naš supstrat. Ne možete u vreme kada je ceo Balkan prihvatio
izazov da se priključi modernom svetu, da na svakih deset godina vodite
neki rat i insistirate na takvim karakteristikama. To znači da niste
prihvatili evropske integracije. Otuda i ta nesigurnost kod ljudi, jer
se njima moraju dati garancije da je raščišćeno sa etničkim
nacionalizmom, idejom da se prekomponuje Balkan, da se
namiruje „istorijska pravda”. To je ono iz čega su izašle devedesete i
za mene je udaljavanje od njih problem suštinskog razumevanja, šta se
desilo, da li smo napravili istorijski bilans i imamo li snage da iz
toga izaðemo ili ćemo nastaviti da propadamo. Kada je reč o graðanima,
mislim da žele da se pomeramo, jer cilj EU je da ima 85 odsto graðana
sa završenom srednjom školom, mi imamo 50 odsto nepismenih. Dakle, reč
je o svetlosnim godinama razlike. A oni nam poručuju da je Evropa bez
obrazovanja kontinent sile. Oni to neće, idu na humane varijante koje
daju šansu čoveku. Mi smo od toga veoma daleko.

*Možemo
li da se vratimo na pitanje suočavanja s prošlošću kojeg nije bilo.
Pored nas žive ljudi za koje ne znamo šta su radili tamo gde su bili u
vreme ratova u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu i nije reč samo o vrhu
zlikovačke hijerarhije, nego o komšijama koje su ubijale, mučile,
silovale?

U tom suočavanju obaveze su vrlo različite. Jedno je obaveza nauke,
drugo civilnog sektora, treće sudstva, četvrto Crkve. Svim tim
pojedinačnim poslovima treba da prethodi razumevanje onoga što se
desilo. Istrajavali smo na arhaičnom istorijskom programu i u tome
čistili sve što smeta da do zamišljenih ili stvarnih granica doðemo.
Evo, reakcija jednog funkcionera na najnovije hapšenje je da je Hag
jedna velika rana i politički sud. I nema odmazde koja je uperena ka
Srbiji, reč je o standardima koje Evropa za sebe prihvata i ne može da
ide ispod toga. Velika je iluzija da mi možemo tu da napravimo neku
sabotažu, da prevarimo Evropu, da kažemo da smo nešto uradili, a nismo.
Stvar je u tome kako Evropa sebe razume, ona sebe ne idealizuje, ali
ima čvrste standarde koji predstavljaju istorijski novum. Namera da
prestanu ratovi, etnička čišćenja, logori.

Političari nekad nemaju percepciju kakvi su konteksti na koje padaju
njihove izjave, to se odmah polarizuje na za i protiv. I jedna i druga
strana moraju mnogo toga da urade.

*Kosovo kao mit i realnost koja odreðuje političku scenu Srbije i
sudbinu ljudi koji žive tamo – ljudi ili teritorija, ili je reč o
lažnoj dilemi?

Ljudi su korišćeni kao instrument u borbi za ideju velike države i
tu nema spora. Druga Jugoslavija je bila prilika da se Albanci
integrišu u jugoslovenski i širi prostor, ali je činjenica i da nisu
mogli da postanu srpski podanici. Srbija je jako kasnila i ona je,
zapravo, svaku ideju o emancipaciji Albanaca odbijala, sa velikim
teškoćama je usvojena ideja o pokrajini i autonomiji. Ideja o republici
u okviru jednog južnoslovenskog saveza je bila progonjena, za nju se
išlo u zatvor, dole se i ginulo. Došlo je do raspada jugoslovenske
države, terora na Kosovu, oduzimanja autonomije. I sad se odjednom
javlja politika koja kaže da će dati široku autonomiju. Jedan od
srpskih istoričara je rekao: „Nepoverenje je korak od rata”. Albanci su
izgubili poverenje, više ga ne možete imati u okviru jedne državne
zajednice. Problem srpske politike je to što računa sa imaginarnim
pretpostavkama, da će ideja o nezavisnosti propasti. Da će biti
poništena priznanja i da će ogroman novac, koji je dole investiran iz
strateških razloga, jednog dana nestati. Ne znam šta su osnove za takvu
pretpostavku ali je opasno graditi svoju politiku na nekim sumnjivim
pretpostavkama. Na Kosovo dolaze investicije, tamo je narod u biološkoj
i istorijskoj ekspanziji. Naš narod je u očajnoj situaciji, u velikoj
meri zbog državne politike. Zato je Kosovo, kao instrument kojim se
brani ideja velike države i prekomponovanja Balkana, potrošeno ukoliko
tu realnost ne prihvatimo i ne počnemo da uspostavljamo normalnije
odnose i sa Srbima. Da ih ne izolujemo i manipulišemo njima, do priče o
mogućnosti da možemo da ih izvučemo i dovedemo ovde u sportske hale i
barake.

*To znači da mislite da graðani više nisu tako osetljivi na sam pomen Kosova?

Društvo je pokazalo veću sabranost od političke klase. Možete s
Kosovom ići u Australiju, na Antarktik, niko to ne može da vam uzme ako
je deo vaše svesti. Meðutim, u smislu vlasti nad dva miliona Albanaca…
Uvek govorim kako je Hobsbaum, dok još nije bila ovakva kriza na
vidiku, govorio da niko neće poreći da je 1389. bila bitka i da su na
tom porazu Srbi napravili svoju nacionalnu epiku. Ali, da na tom osnovu
upravljate sa dva miliona Albanaca koji to neće – to je teško
zamislivo. Ljudi se sa nezavisnošću Kosova ne mire, često ćete čuti
njihov emotivan stav, ali da to bude instrument za nove ratove i
sukobe, nije moguće. Na kraju, izbori su pokazali da ljudi žele da se
pomere iz situacije zaostalosti ka onoj koja ih čini ravnopravnim za
narodima koji su tu, oko nas. Da ne budemo činilac bez moći, a stalni
faktor nestabilnosti.

izvor: e-novine