Zlonamjerne priče unose razdor

| Glas islama | Broj 204 | Iz XX vijeka | Hajro-ef. Tutić |
Za mene je sve to bilo potpuno neprihvatljivo i na svaki način sam pokušavao da izbrišem crtu „mi i oni“, nego da je to sve Islamska zajednica pod jednim krovom, da je Mešihat viši organ, a da su odbori niži organi koji moraju da sprovode odluke Mešihata.

Formiranje Mešihata na prostoru Sandžaka predstavlja novo vrijeme u radu Islamske zajednice u odnosu na prethodni način organizovanja i rada. Islamska zajednica je bila organizovana na lokalnom nivou, a formiranjem Mešihata bila je organizovana na cijeloj regiji Sandžaka. Zaposleni u Islamskoj zajednici su se po prvi put susretali i bili u direktnom kontaktu sa ljudima koji su vodili Islamsku zajednicu. Ranije su bila starješinstva u Prištini, Podgorici, Skoplju i Sarajevu. Problem je bio uklopiti se u taj novi sistem rada jer smo neposredno uz nas imali glavnog starješinu – Muftiju, i organe na višem nivou, kao što je Mešihat Islamske zajednice.

Jedan dio imama iz Novog Pazara je to prihvatio sa dozom nepovjerenja, jer je uvijek bilo onih „dušebrižnika“ koji su sa strane suflirali i govorili da imami gube autonomnost i slobodu i da je na čelo došao čovjek Sulejmana Ugljanina koji će sprovoditi Suljovu politiku unutar Islamske zajednice, gdje će vjerski službenici uvijek biti pod patronatom SDA ili BNVS, kako se to tada govorilo. Ta priča je imala uticaja i meðu pojedincima se stvarao strah, a kod drugih je postojala želja da doðe Sulejman Ugljanin kako bi se ostvario njihov životni san da oni budu nekakav faktor u Islamskoj zajednici, jer su smatrali da se guše i da im se ne da da rade onako kao su to oni željeli da rade. Oni koji su bili vezani za Sulejmana Ugljanina i SDA više su vodili računa o stavovima i reakcijama Stranke nego o odlukama unutar same Islamske zajednice. 

Bilo je dosta teško da se u tome i Muftija snaðe. Pričali su mu priču da on ne može ništa ostvariti jer ima jak otpor, a taj otpor je personificiran u meni kao čovjeku koji je uticajan u Odboru, te da sam ja kočničar svega progresivnog što treba da se uradi u Islamskoj zajednici. Ta priča je bila iz kuhinje SDA gde se govorilo da se u Islamskoj zajednici ništa uraditi ne može ako se Hajro ne skloni. Kod mene je dolazila druga priča i govorili su mi da je Sulejman doveo čovjeka koji će da me ruši, koji će Odbor u Pazaru da uguši i da kompletnu vakufsku imovinu da na raspolaganje svim odborima, te da Novopazarski odbor neće imati redovne plate kao što ih je prije imao. Na prvom mjestu bilo je teško Muftiji, ali ni meni nije bilo lako jer su mi pojedini imami govorili da ih izdajem i očekivali su „rat“ izmeðu mene i muftije Zukorlića. Te otrovne priče uglavnom su dolazile sa područja Tutina, a njihov sadržaj je bio da je Hajro taj koji treba da se ruši, da je Hajro opasnost po Islamsku zajednicu. Te priče su išle do te mjere da je jednom prilikom jedan član SDA, koji je danas poslanik u Skupštini Srbije, u „Sandžačkim novinama“, pominjući moje ime, napisao: „Hajro Tutić, po zlu nadaleko čuven…“ Dakle, ja sam do te mjere trebao da budem satanizovan kod Muftije, a opet Muftija je kod nas ovdje u Odboru trebao da bude predstavljen kao latentna opasnost po nas, jer je on „alžirski sindrom“ i još kojekakve druge konotacije nisu stizale do nas. 

Muftija se izvanredno dobro snalazio, iako je oko sebe imao okruženje koje je takoðer forsiralo tu priču. I mi pojedini u Odboru, kojima je bilo stalo da Mešihat zaživi i da radi kako treba,  opirali smo se tim nasrtajima. Borili smo se da Muftiji stavimo do znanja da mi jesmo za Mešihat, da smo za to da sprovodimo odluke koje donosi Mešihat. Sprovodili smo do kraja svaku odluku Mešihata, bilo da je to prikupljanje dobrovoljnih priloga, postavljanje sedžada ili bilo koje druge odluke. Nismo htjeli da pišemo, da štampamo, da izdajemo knjige na koje Mešihat nije dao saglasnost. Iako je postojala odluka Mešihata da niko ne može izdavati knjige mimo odluke Mešihata, Adem Zilkić iz Tutina direktno je kršio sve te odluke, iako je bio član Mešihata. Ja sam u par navrata intervenisao kod Muftije da se Ademu ne dozvoli da radi mimo odluka Mešihata. Zbog čega Muftija nije oštrije reagovao na to, meni ni do danas nije poznato, ali mi ni tada nije bilo pravo, jer sam smatrao da principijelno ne smiju da se krše odluke Mešihata i da moraju da se sprovode.  

Pojedini imami iz Novog Pazara su govorili da sam ja izdao Odbor. To je bilo izvrnuto i nakaradno shvatanje. Imali smo problema oko toga kako da se usaglase odreðene odluke Mešihata. Primjer koji mi na um pada jeste kada je Mešihat donio odluku da uradi nadogradnju sprata na postojećoj vakufskoj zgradi. Pojedini imami i neki članovi Odbora su se usprotivili tome da Mešihat gradi sprat. Zakazana je proširena sjednica na koju je došao Muftija i mi smo dugo debatovali u prostorijama Odbora oko toga da Odbor da saglasnost za izgradnju. Išlo se do te mjere da su pojedini imami počeli govoriti „vi i mi“, Mešihat i Odbor, kao da postoji nekakav paralelizam unutar Islamske zajednice. Nuðeni su nekakvi procenti, 60% prema 40%, pa je pominjana kirija koju bi Mešihat trebao da plaća Odboru. Za mene je sve to bilo potpuno neprihvatljivo i na svaki način sam pokušavao da izbrišem crtu „mi i oni“, nego da je to sve Islamska zajednica pod jednim krovom, da je Mešihat viši organ, a da su odbori niži organi koji moraju da sprovode odluke Mešihata. Odbori su u Mešihatu bili zastupljeni preko svojih predstavnika i oni su na sjednicama Mešihata štitili interese Odbora. Većina je bila da se taj sprat nadogradi i kasnije se i počelo sa izgradnjom.  

Korijeni svih tih tenzija bili su u pričama onih „dušebrižnika“ koji su priželjkivali sukob izmeðu mene i Muamera Zukorlića. Osjetio sam da su se tenzije podigle do usijanja i odlučio sam da preduzmem nešto da bi se to presjeklo. Otišao sam kod Muftije u kabinet da sa njim o tome otvoreno razgovaram, sve u opštem interesu. Rekao sam sljedeće: „Muftija, vjerovatno imaš veliki pritisak sa strane od nekih ‘dušebrižnika’ koji ti pričaju da sam ja tvoja velika smetnja i smetnja Islamskoj zajednici i da ti ne možeš uspjeti u realizaciji svojih programa dok sam ja tu. Ja imam u tebe veliko povjerenje, ti si predsjednik i sve tvoje odluke ću slušati i sprovoditi. Onog momenta kada ti procjeniš, ali na osnovu argumenata i činjenica, da meni više nije mjesto tu gde jesam, samo mi kaži i ja ću se istog momenta povući i popit ćemo slatku kahvu. Daj mi bilo kakav posao u Islamskoj zajednici, zbog egzistencije porodice, i ja ću se povući bez ikakvog problema i bez pogovora. Ali samo na osnovu tvoje argumentacije i tvojeg mišljenja. One što o meni pričaju sve najgore, bez činjenica i argumenata, nemoj da slušaš, jer bez argumenata i činjenica meni sem Allaha dž.š. ne može niko ništa. Ti prati moj rad i kada procijeniš da meni nije mjesto tu – ja se povlačim. Samo mi kaži, nikakvog otpora biti neće. Ali ako bude pritisaka na mene na osnovu priča rekla-kazala, neće mi se moći ništa. Čist sam, ispravan sam.“

Muftija je bio vrlo zainteresovan za ovo što sam mu rekao i kazao mi je: „Meni je drago što si tako otvoren i iskren. Neću slušati ni jedne ni druge. Ja ću da pratim rad svakog i kako budem zaključio tako ću i postupiti. Ti radi svoj posao i bit će onako kako ja procijenim.“

Ovaj naš razgovor je bio korektan, bratski, iskren i islamski. Rasteretio sam se i ja, a rasteretio sam i njega. Rekao sam: „Još jednom da podvučemo. Nemoj ti da trpiš zbog mene, da u sebe puniš i misliš da meni tu nije mjesto, zbog hatara ili bilo čega drugog.“

Taj razgovor je pomogao i njemu i meni u daljem radu, jer smo relaksiranije i rasterećenije gradili naše relacije i saradnju. Muftija je bio jako vezan za Sulejmana Ugljanina. Meni to nije smetalo. Jednom prilikom sam u negativnom kontekstu pomenuo ime Sulejmana Ugljanina, a Muftija mi je rekao sljedeće: „Molim te, Hajro-efendija, nemoj kod mene o Sulejmanu Ugljaninu da govoriš tako, meni je hatar kada se tako priča o njemu.“
Vidio sam da to Muftiju stvarno iritira i rekao sam da uopšte nemam namjeru da ga nerviram i da više nikada neću pomenuti Sulejmanovo ime u tom kontekstu, ali sam dodao: „Bojim se Muftija da će doći vrijeme, ako Sulejman ne uspije da sprovede svoju ideju, da potpuno preuzme Islamsku zajednicu pod svoje, da će ti udariti nož u leða i raditi o glavi.“

Muftija mi je rekao: „Nemoj tako Hajro. Mnogo bi dobro bilo da se vas dvojica pomirite, a ja mogu da vas pomirim. Ja mogu da napravim kontakt, da budem prisutan i vas dvojica da se pomirite.“

U tom periodu Ugljanin je bio u bježaniji u Ankari. Ja sam Muftiji rekao: „Nema nikakvih problema. Ja sam za opšti interes, za hatar muslimana i za tvoj lični hatar spreman da se pomirim i zaboravim sve grkavice i probleme koje mi je Ugljanin nanosio. Ono što je on radio i činio ja sam u stanju da zaboravim, spreman sam da to prepustim Allahu dž.š. i Njegovom sudu, a što se mene tiče nema nikakvih problema oko tog mirenja. Ali zapamti Muftija, neće Sulejman htjeti da se sa mnom pomiri. Ja sam spreman i hoću u tvom prisustvu da pretresemo čitavu prošlost i da izanaliziramo ko je kriv, a ko je prav, ali Ugljanin to neće htjeti, nema on te hrabrosti da se suoči sa istinom.“

Nakon ovog razgovora očekivao sa da otputujem sa Muftijom u Ankaru i da se sretnem sa Sulejmanom Ugljaninom, ali do tog susreta nikada nije došlo. Više nikada nisam pitao Muftiju šta je bilo s tim, ali nije prošlo dugo vremena, a Muftija je već počeo da dobija signale iz Sulejmanovog okruženja da „ne radi kako treba“. Ja u to nisam htio da ulazim jer sam znao da je Muftija jak i čvrst u svemu onome što radi i nisam želio da se miješam. Jedino sam se umiješao i rekao: „Čuvajte Islamsku zajednicu od onih koji hoće da naprave od nje svoj servis. Ma o kome da se radi. Mi možemo da saraðujemo sa svakim dok je to u interesu Islamske zajednice, ali mimo toga, ako nije interes Islamske zajednice, ja sam protiv svih kontakata, saradnje i razgovora.“
Ja sam i kao član Mešihata i kao sekretar Odbora u ono vrijeme odraðivao poslove za Mešihat kod Ministarstva vjera. Iako se Ministarstvo zvanično ogradilo i reklo da nikada neće priznati Mešihat Sandžaka, ja sam kao sekretar Odbora odraðivao sve poslove za Mešihat preko Odbora. Jednom prilikom na sastanku sa ministrom vjera, kada mi je ministar pomenuo Muftiju i Mešihat, kao onako usput, ja sam njemu rekao: „Ministre, Mešihat postoji, da li ga Vi priznajete ili ne priznajete, to je vaša stvar. Muftija radi, a i ja sam član tog Mešihata. Mi radimo i donosimo odluke u okviru naših kompetencija. Rezultati su dobri i ja Vas molim da promijenite mišljenje o Muameru Zukorliću. Nije on onakav kako Vam ga predstavljaju. Nije on alžirski sindrom u negativnom smislu. On je samo mlad, ambiciozan, jak i sposoban i želi dobro vjeri, muslimanima i Islamskoj zajednici. Ne bih ja bio član Mešihata i njegov saradnik kada bih znao da je loš i opasan po interese Islamske zajednice, vjere i naše države. Mi smo stabiliziralući faktor na tom području, iako je rat u okruženju, i dobrim dijelom zahvaljujući Zukorliću tamo se mir održava i čuva. Sve ovo što radim i potpisujem, navodno u ime Odbora Islamske zajednice, znajte da to radim za Mešihat.“

Ministar se nasmijao i rekao: „Ja to pretpostavljam, a i znam da je tako, ali na svaki tvoj potpis i zahtjev mi ćemo pozitivno reagovati jer imamo povjerenja u vas u Novom Pazaru, jer zaista zahvaljujući dobrim dijelom vama na tom području je sačuvan mir.“

Taj period izvanredno  sam iskoristio za Islamsku zajednicu. U to vrijeme su započete da se grade nove džamije u Muru, Pljevljanima i Novopazarskoj banji. Za džamiju u Muru inspekcija je zabranila radove jer nije imala graðevinsku dozvolu. Srbima iz Trnave je smetala izgradnja džamije u Pljevljanima, a pogotovo je smetala džamija u Banji. Meni predsjednik Opštine Kosta Jovanović kaže: „Hajro, ovo mora da se obustavi. Ljudi hoće da se okupe ovde i da protestuju.“

Pozvao sam ministra vjera i obavijestio ga o tome šta se radi i kažem: „Gospodine ministre, mi sve snage upiremo ovdje da očuvamo mir, ali ćemo ga očuvati jedino ako se dozvoli muslimanima da upražnjavaju svoja vjerska prava. Ja Vas molim da u tom pravcu preduzmete nešto. Mi ne možemo pred ovim narodom da govorimo o našem patriotizmu prema državi ukoliko nam se ne dozvoljava da gradimo džamije i uživamo sva prava kao graðani.“
Nakon nekoliko dana Kosta Jovanović mi je rekao da na Skupštini ne može da progura naše zahtjeve za graðevinske dozvole. Zbog toga je ministar vjera došao u Novi Pazar i pored posjeta odreðenim institucijama zatražio je naveče od mene i Koste Jovanovića da se sastanemo sa njim. Mi smo se sastali u Jovanovićevoj kancelariji i dogovorili se o ovim stvarima. Ministar je rekao predsjedniku Opštine: „Nemojte oko toga mnogo da zatežete. Naðite sa Islamskom zajednicom kompromisno rješenje i neka se to gradi. Naša saradnja sa Islamskom zajednicom je jako dobra i tu ne treba praviti probleme.“

To je tu presječeno i ta naša saradnja je izrodila plodove u našu korist i u interesu Islamske zajednice. Mi smo i dalje saradnju nastavili, a i danas bismo je nastavili sve sa ciljem napretka i razvoja Islamske zajednice. U tom periodu smo dobro saraðivali i nikada ne bismo dozvolili da saradnja bude na štetu islama i muslimana. 

Muftija je to dobro shvatio i iskoristio. Meni je dao odriješene ruke u pravcu kontaktiranja sa državnim organima u smislu ostvarivanja naših vjerskih prava kao graðana ove države.