Dijaspora

Hiljadama kilometara daleko, iz svake porodice živi poneko.

Spremaju se polahko doći u rodni kraj, željno iščekuju oni taj dan.

Svake noći isti san ih muči, kad će se ponovo vratiti kući?

Trbuhom za kruhom kao mladi otišli, dok se nisu snašli pola dunjaluka obišli.

Morali su u svijet poći tako mladi, da zarade para sve od sebe dali.

Nazad kući nisu mogli tek tako, jer su znali da ih ništa ne čeka lahko.

Godine provedene u tuđini i samoći, ne nadaš se ničijoj sem Allahovoj pomoći.

Nema tamo ni druga ni brata, nije k'o kod nas da ti svak’ bez kucanja uđe na vrata.

Dok majka plače i brine za čedo svoje, on u tuđini gubi zdravlje svoje.

Otac sklapa ruke i kudi samog sebe: „Što ja pustih sine u bijeli svijet tebe?“

Željno iščekuju oni dijete svoje: „Imaš li šta da jedeš“ – pita majka – „čedo moje?“

Broje oni dane: „Još malo, pa će nam doći, sigurno će stići negdje preko noći.“

„Samo nek’ mi zdravo dođe, da Allah podari“ – u suzama veli babo stari.

Nisu oni stranci, već svoji na svome, ne razmišlja svako puno o tome.

Nisu oni birali gdje će ih život odvesti i kako će svoju mladost provesti.

Oni su dio nas što daleko žive, zbog njihovih sposobnosti svi im se dive.

Sa mukom su oni za hljeb zaradili i svakom su posao pošteno odradili.

Obraz i čast nikad nisu dali, iako su u svijet otišli kao mali.

Sad u Sandžak svi oni dolaze, svoje najmilije da obilaze.

Kad dođu ovdje kao da se ponovo rode, sva muka iz njih tada ode.

Bujrum braćo, niste vi došljaci, vi ste ponosni Bošnjaci.

Mi vas raširenih ruku dočekujemo i željno vas iščekujemo.

Vi ste naša dijaspora i vas poštovat svako mora.

Glas islama 363, a: Ubejd Dudić